Jedni ga zovu "gospodin Nevenko", drugi ga nazivaju "čikom", dok je za neke "drug Neven"... Ovako se đaci beogradske gimnazije "Patrijarh Pavle" obraćaju domaru Nevenku Kolundžiću (63), čoveku koji se punih dvadeset sedam godina brine o ovoj školi, ali i o njima. Kažu nam da ne mogu da zamisle školu bez njega, a ako ga slučajno jedan dan ne pozdrave, to je samo zato što taj dan nisu došli u školu. Nevenkova radionica je zapravo ispovedaonica - a tajne koje su mu poverene, ostaće zauvek u toj školskoj prostoriji.
„Čika Nevenko je pravi car. Prosto mi je nemoguće da zamislim školu bez njega. On je tu za sve i kad god nam treba. I da nam pravda ačasove i da nas posavetuje i da nam sipa hladne vode i da nam nametsi biciklo… Stvarno jedan megacar“, kaže za Nova.rs gimnazijalac Miloš Mrdaković.
A Nevenko, kažu deca, dobar i nežan kao cvet nevena, ne krije suze u očima zbog lepih reči koje o njemu pričaju deca.
„Šta da vam kažem? Meni je srce puno kad vidim tu decu kako se bukvalno otimaju da mi pomognu. Da l će očistiti dvorište, preneti klupe iz jedne prostorije u drugu, zasadaiti drveće, čistiti sneg, oni to ne dovode u pitanje. Jednom smo nešto radili u dvorištu, a oni su pravili spiskove ko će mi pomagati jer ih je toliko bilo, da nije bilo šanse da svi stignu na red da uzmu motiku u ruke“, priča nam domar.
Kaže da nema nevaljale dece, samo je važno ko sa njima radi i ko ih usmerava na pravi put.
„Ne prihvatam ono kad mi kažu da deca ne valjaju. Ja sarađujem sa njima otkad je gimnazija napravljena i nikada nije bilo nijednog problema. A ako ga i bude, začas posla ga rešimo razgovorom. Odvedem ih u moju ispovedaonicu odnosno radionicu, sednemo za sto i ćutimo. Ako hoće sami da pričaju – hoće, tu sam da saslušam i posavetujem, a ako neće, onda samo sedimo i ćutimo. I to je nešto, lekcija kako makar na trenutak zaboraviti na problem“.
Domar Nevenko i njegovi đaci rade sve zajedno. Tako su prošlog leta posadili 50 komada jasena.
„Izlomili su nam deca iz košiluka, ali mi smo ponovo zasadili, mojim đacima ništa nije teško. Napravili smo kante za smeće od starih bojlera, deca su mi pomagala da ih betoniram. Radili su na mešalici, nije bilo nikakvih poteškoća. A koliko su samo subota došli, ne znam ni ja sam. Ni to im nije teško. Pa čak i kad je raspust. Desilo se da je trebalo nešto da istovarimo. Kažem direktoru pozovite neke momke, sigurno će neko doći. Neko? Došli svi koje smo pozvali. O tome nema diskusije“.
Pročitajte još:
Dok nas vodi u svoju radionicu, Nevenko nam kaže da je u njoj tešio mnoga slomljena srca.
„Jadaju se de;aci, svašta tu bude. Ovde sednemo i rashladimo se hladnim sokom kada su vrućine. Ovo je i moja kuhinja i dnevna soba s obzirom da ovde i doručkujem i ručam, ali se i odmaram“.
S obzirom da je u gimnaziji punih dvadeset sedam godina, Nevenko je upoznao skoro svu decu koja su prošla kroz ovu ustanovu. Kaže nam da je bilo „agresivnih“ generacija, ali danas su svi oni dobri i pošteni ljudi koji mu se jave kada ga vide na ulici.
„Mislim da je to normalno i da u svakoj školi postoji onaj koji je naglansiji i najbučniji, a isto tako i najmirniji i najodgovorniji. Nisam imao nijednog đaka koji nije nešto uradio što sam mu rekao. Deca su stvarno za poželeti. Imam autorit nad njima i jednostavno jedan lep i korektan odnos. Milina je kada se sretnemo na ulici, a upravo ti bivši đaci sada dovode svoju decu u školu, pa se prisetimo nekih stvari. Kako sam im davao savete, tešio ih, bodrio… To se ne zaboravlja“.
Za kraj razgovora, Nevenko priznaje da je plata domara jako mala, ali da je srećan što je skoro trideset godina posvetio školi i deci.
„Bavim se pčelarstvom, tako da medom dopunjujem platu. Hvala Bogu, ima meda, ima i mušterija, ali bez dece ni to ne bi imalo smisla. Šta su pare u odnosu na dečije hvala ili treba mi pomoć oko ovoga? Ništa“, kaže nam Nevenko.
BONUS VIDEO: Domar Nevenko u radionici sa đacima<
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare