Ne postoji ništa bolnije od ostavljenog deteta. Svaki put me obuzme tuga kad u našu kuću stignu mališani, a nekad i tek rođene bebe, čiji su roditelji "nestali". Naš dom postaje njihov, a sa nama ostaju koliko god žele, jer se na odvajanje od dece nikada nećemo navići, priča za Nova.rs Vesna Ilić (56), koja kao hraniteljka, zajedno sa suprugom Jovom, u Novom Sadu, već 11 godina odgaja decu koju su biološki roditelji napustili.
U njihovom porodičnom domu do sada je živelo devetoro dece, a neka su sa osmehom otišla na usvajanje ili su se vratila svojim roditeljima, kad su se za to stvorili uslovi. Ipak, za Vesnu i Jovu, odlazak svakog deteta je muka koju kasnije mesecima proživljavaju.
„Krajem 2010. suprug i ja otišli smo na edukaciju, koju je neophodno da prođe svako ko želi da bude hranitelj. Neposredno pre toga naša dva sina, koji su sada odrasli, imaju 30 i 33 godine, iselili su se, žive u svojim stanovima i imaju svoje porodice. Iskreno, osećala sam se beskorisno i nisam znala šta ću sa sobom kad su otišli. Više od 20 godina radila sam kao ekonomista i kada sam prestala, posvetila sam se deci i kući. Onda smo jednog dana na televiziji čuli ministra za socijalna pitanja, koji je rekao da je poželjno da se javi svako ko ima uslove i volju da bude hranitelj i pomaže deci. Jova i ja smo se pogledali i shvatili da smo to mi. Prijavili smo se na edukaciju, u kojoj učite kako da se ophodite prema detetu koje je prošlo traume, da prepoznate signale, ali pedagozi i psiholozi vrše procenu i nas, da li smo sposobni da budemo hranitelji. Oni za koje kažu da jesu, dobijaju sertifikat. Na sreću, prošli smo“, priča Vesna sa osmehom.
Međutim, kada je tokom našeg razgovora prešla na iskustva sa decom, koja su usledila u narednih 11 godina, osmeh se prelio u tugu, ali i bes, zbog ljudi koji iz obesti ostavljaju svoju decu i zbog mališana kojima je detinjstvo uništeno.
„Susreli smo se sa neverovatnim sudbinama, za koje nisam znala da su moguće. Socijalni radnici kod nas su do sada smeštali decu koja su morala urgentno dobiti krov nad glavom i ostajala su dva do tri meseca, pa ih roditelji ponovo uzmu. Uglavnom ako su zbog udesa ili neke nesreće bili u bolnici, a nemaju srodnike. Međutim, najviše je onih koji ostaju do punoletstva ili usvajanja, jer se samo jednom desilo da je po dete došao biološki roditelj. Svi su ostavljeni i nikada se ne vrate u svoju porodicu“, kaže Vesna.
Deca koju su odgajali Vesna i Jova, ostavljena su, ali ne iz ekonomskih razloga.
„Ti ljudi prosto ne žele da se bave svojom decom. Kod nas su odrasli brat i sestra, koje je majka ostavila u sigurnoj kući, kada je rešila da se ponovo uda, posle smrti prvog muža. Ona je osnovala drugu porodicu, a svoju decu, koja su tada imala pet godina i 17 meseci, je napustila. U takvim situacijama, uvek se pitam gde su bake, deke, tetke… Ona je svoju dečicu za ruke dovela u Centar za socijalni rad i otišla. Jednom u godinu dana ih obiđe, dodatno ih istraumira, tako pere savest, a oni jadni ostanu emotivno bolesni. Takođe sam imala bebu po koju smo išli na neonatologiju u Beograd. Nju je majka ostavila u porodilištu, ona joj je bila četvrto dete, za koje izgleda nije bilo mesta. Žena je bila u procesu razvoda, a otac se nije javljao. Takođe, težak slučaj, koji se srećno završio, su bliznakinje, čija je majka imala bipolarni poremećaj, bila je pod terapijom, a deca su sa tri meseca imala manje od dva kilograma i bila su zapuštena. Ni tu nije bilo familije da pomogne, ali se ta žena grčevito borila da ozdravi zbog svoje dece i u tome je uspela” naglašava naša sagovornica, koju sva deca u kući sada zovu mama ili baka.
Jedna od najtežih priča, uz duboki uzdah seća se Vesna, je sudbina dečaka koji je ostavljen jer su mama i tata imali „preča posla“.
„On je kod nas doveden pod traumom, sa manje od dve godine. Samo je disao, treptao i plakao. Kada bi seo da jede, delove zalogaja bi zabijao pod nepca, tako da mu ostane za kasnije, jer je bio izgladnjivan, pa je čuvao hranu. Otišao je nedavno na usvajanje i to je najlepša stvar koja je mogla da mu se dogodi. Usvojio ga je bračni par intelektualaca, divnih ljudi. On sada trenira hokej i fudbal i potpuno je novo dete, sa osmehom na licu“, priča Vesna, u čijoj kući je sada troje dece, jedna beba, i dečak i devojčica od 12 i 16 godina.
Njih dvoje žele da ostanu sa Vesnom i Jovom do punoletstva, a možda i duže.
„Oni su brat i sestra. Njihova mama ima delimično starateljstvo, ali ih ne želi. Oni će se iz naše kuće u
davati i ženiti, a odavde neće otići dok ne budu imali svoje poslove i primanja od kojih samostalno mogu da žive. Oni su divna deca, devojčica je izuzetno nadarena, ide na solo pevanje i na balet, i biće veoma uspešna, sigurna sam u to“, sa osmehom navodi Vesna, koja će u junu postati baka, ali to neće promeniti njen odnos prema hraniteljstvu.
Deca po pravilu ostaju u hraniteljskoj porodici do 18. godine.
„Niko nikad nije pustio dete da ode, a da nije našlo posao, smeštaj i postalo svoj čovek. Ugovor je do 18. godine, a ako ne nastave sa školovanjem, ugovor se prekida. Ako ostaju kod nas, to je onda naša stvar, za to ne dobijamo nikakvu finansijsku nadoknadu. Ipak, naša je volja da ih ispratimo bar dok ne završe fakultete. Brat i sestra koji ostaju pod našim krovom, žive kao da su rođeni tu, u našoj kući. Kad ih biološka majka pozove, što se retko dešava, počinju čudno da se ponašaju, ali to je normalno. Devojčica za majku kaže:’Ja njoj nisam trebala, neće ni ona meni!’ Ipak kad se majka povremeno pojavi, zaigra joj srce, jer mislim da deci nikada nije svejedno što su ostavljeni i uvek gaje nadu da će se roditelji vratiti. Pričam im da ona nemaju veze sa tim, da nisu ništa skrivili, jer deca često misle da je njihova krivica što su ostali sami i teško je osloboditi ih osećaja da su neželjeni“, navodi hraniteljka iz Novog Sada.
Kako kaže, navikla se na decu, ali na odvajanje od njih neće nikada.
„Interes deteta je uvek u prvom planu. Kod nas je bio i jedan dečak, koji je obožavao motore. Kad su se pojavili ljudi koji će ga usvojiti, javila sam im da po njega dođu motorom. To ga je oduševilo i odmah ih je prihvatio. Ipak, kad deca idu na usvajanje, onda je odvajanje najteže jer se vežemo za njih. Sebi kažem kako ih ti ljudi žele, da će im pružiti sve, a da smo mi samo karika u njihovom životnom lancu. Ipak to su meseci tugovanja. Sve me u kući podseća na njih. Moj muž Jova, iako je duplo teži i viši od mene, krupan čovek, ali strašno emotivan. Nema dana da ne dođe sa posla i da ne pita za svu decu, kako su i jesam li se čula sa njima“, navodi ona.
Ipak, veza sa decom se ne prekida.
„Svi oni koji su otišli iz naše kuće, redovno nam se javljaju, pišu, šalju fotografije, poklone. Ostajemo uvek u kontaktu i na vezi, to mnogo znači njima, ali i nama“, nasmejano kaže Vesna.
Prema podacima resornog ministarstva, u Srbiji ima 4.237 hraniteljskih porodica. Svaka porodica kod koje je jedno dete, za svoj rad dobija 20.510 dinara, odnosno 12.621 dinar za svako dete, ako ih je više. Plus više od 31.000 po detetu, za njegovo izdržavanje. Naknada može biti uvećana i do 50 odsto ako je dete sa smetnjama u razvoju ili ima zdravstvene probleme ili ako postoje troškovi nabavke udžbenika, školskog pribora, mature, ekskurzija.
Kako se u Srbiji postaje hranitelj
Građani koji žele da se bave hraniteljstvom, podnose zahtev centru za socijalni rad u opštini gde stanuju i prilažu potrebnu dokumentaciju. Potom sledi postupak procene opšte podobnosti hraniteljske porodice, koji obuhvata analizu isprava budućih hranitelja, intervju sa budućim hraniteljima u ustanovi, intervju sa članovima porodice budućih hranitelja u kućnoj poseti, procenu tokom realizacije Programa pripreme za hraniteljstvo.
Program pripreme za hraniteljstvo pohađaju supružnici, odnosno vanbračni partneri – budući hranitelji. Obuka traje 33 sata. Tročasovne radionice održavaju se jednom nedeljno u Centru za porodični smeštaj dece i omladine Beograd.
Nakon završenog programa pripreme, Centar za porodični smeštaj sačinjava Sintetizovan izveštaj – nalaz i stručno mišljenje o opštoj podobnosti budućih hranitelja. Centar za socijalni rad donosi odluku i izdaje potvrdu o bavljenju hraniteljstvom, s rokom važenja od dve godine. Nakon isteka dve godine, centar za socijalni rad donosi odluku o produženju ili ukidanju potvrde.
Sve dodatne informacije o hraniteljstvu pogledajte na sledećem linku: http://www.hraniteljstvocps.gov.rs/postupak-zasnivanja-hraniteljstva.htm.
Bonus video – Đorđe Joksimović i prvi dan sa decom
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Facebook
