Milka iz Jasenovca: Nalazili smo kosti 15 godina posle rata

"Kao deca, igrali smo se na livadama iz kojih su izvirivale kosti i ljudske lobanje. Kasnije smo tek postali svesni , da su to bile masovne grobnice" priseća se svog detinjstva u posleratnom Jasenovcu Milka Antić, dok sa njom razgovaramo o knjizi koja je predstavljena na ovogodišnjoj naučnoj konferenciji o stradanju Srba, Jevreja i Roma na prostorima bivše Jugoslavije.Nema porodice ni pojedinca kome je u krštenici kao rodno mesto upisan Jasenovac, a da nije nekoga izgubio u logoru, opisuje ona u knjizu, uz autentična svedočenja i fotografije preživelih Jasenovčana. Rat, zločini, progon.. pa opet novi rat i novi progon... beleži Milka dešavanja, sve do današnjih dana. Uz težak uzdah kaže da je sada Jasenovac "gluv i pust" i da o nekadašnjem životu u selu, čovek može samo "sa grobovima da razgovara".

"Tokom 20.veka pravoslavni Jasenovčani, dva puta su proterivani sa svojih ognijšta, a danas u selu živi svega 18 Srba", priča ona.Sve manje je živih svedoka koji pamte progon i stradanje, a njihovi potomci, rasuti po celom svetu, nemaju mnogo pisanih tragova o svom poreklu. Od toga je pošla Milka Antić (71) rođena u uglednoj jasenovačkoj porodici Kotur, kada je pre pet godina odlučila da napiše knjigu o svom rodnom selu i posveti je svim Jasenovčanima.

"Mislila sam da napravim jednu skriptu, da se zna gde su nam koreni i ko su nam bili dedovi i pradedovi, ali sam došla do brojnih svedočenja i fotografija, pa je ispalo drugačije" skromna je Milka, dok prelistava knjigu od preko 500 strana i skoro 700 fotografija, koju su recenzenti ocenili kao kapitalno delo srpske memorijalne kulture. Milka je kao dete slušala priče preživelih logoraša i svedočenja starijih, koji su prisustvovali "strahovitim pogubljenjima dece i odraslih ljudi".Ona svedoći i da su po celom Jasenovcu, čak i 15 godina posle rata iz zemlje izvirivale ljudske lobanje i kosti.

"To su bile strašne slike za nas decu. Sećam se i da su iz jezera pored koga je kasnije podignut spomenik, dugo posle rata znale da isplivaju kosti, pa i čitavi kosturi. Ta sećanja su jednostavno postala deo našeg identiteta, sa kojim smo odmalena morali da naučimo da živimo" priča Milka, dodajući da je radeći na knjizi, došla do saznanja da su preživele Jasenovčane, do kraja života progonile potresne slike, stravični jauci i zapomaganje mučenih ljudi.

"Čujem kako pucaju Stevine kosti"

Autentične izjave preživelih logoraša, svojih rođaka i komšija koji su tada bili deca, Milka je zabeležila u knjizi ’’Jasenovac, milo selo moje’’, objašnjavajući da se temom holokausta bavila isključivo kroz njihova svedočenja.Priča nam i da je njena majka Bosiljka, koja je za vreme rata imala 10 godina, u dubokoj starosti ’’znala da se trgne iz sna’’ i prepriča slike koje joj se vraćaju iz detinjstva.

"Znala je majka da mi kaže da još uvek oseća miris spaljenog ljudskog mesa, jer je sa tavana naše kuće gledala kako ustaše spaljuju ljude vezane žicom oko senika. Doveli su tamburaše da sviraju, terali ih da igraju kolo, dok je seno gorelo. Čuli su se strašni jauci, zapomaganje i krici ljudi koji su živi goreli" priča Milka.Dodaje i da se njena majka slučajno zatekla na ulici i prisustvovala sceni kada su ustaše odvodile jednu porodicu u logor, a najmanjeg Stevu, koji je bio još beba, živog rastrgli."Taj događaj vraćao joj se u sećanja, neočekivano i iznenada. Samo se trgne i kaže – jao, sad sam čula kako pucaju Stevine kosti" priseća se Milka njenih reči i objašnjava da je zbog takvih svedočenja, osećala potrebu da se oduži svom zavičaju i narodu koji je proteran. U knjizi je zabeležila i druge potresne priče, tog "pakla na zemlji", ali je prevashodno želela da napravi trajni spomenik Srbima, koji su se vekovima rađali, živeli i umirali u Jasenovcu na Savi. Milka je u koautorstvu sa sinom Novicom, prikupila podatke o svim porodicama, a počast žrtvama dali su tako što je u knjizi, svaki postradali Jasenovčanin "dobio ime i prezime".

"Kao potomku, Jasenovac mi je u srcu"

Milka i Novica, pet godina su prikupljali podatke i istraživali istorijske činjenice o zloglasnom jasenovačkom logoru, kao i o periodu pre Drugog svetskog rata."Knjiga daje širu sliku celog područja slavonske Posavine’’, objašnjava za Nova.rs Novica Antić, dodajući da je u njoj napravljen popis svih porodica koje su vekovima živele na tom području. On se kao profesionalno vojno lice i diiplomirani pravnik u istraživanju oslanjao na istorijske činjenice i relevantne izvore, a u knjizi opisuje period, kako kaže, "od Turaka, pa sve do 21.veka".Kao potomak jasenovačke porodice, Novica je o stradanjima i zlodelima iz Drugog svetskog rata, saznao još kao dete "iz priča starijih i odlaskom u Muzej". Dodaje i da je Jasenovac, deo njegovog identiteta, te da je imao moralnu obavezu da svoja saznanja ostavi budućim generacijama."Kada sam bio mali, nikako nisam mogao da shvatim ono što sam video u Muzeju - da čovek može da zakolje čoveka. To mi je bilo strašno i budio sam se noću u košmarima. Kasnije, kroz školovanje video sam da se o tom periodu naše istorije malo zna" priča Novica, navodeći da je ispravljanje istorijske nepravde, bio još jedan od motiva da knjiga o Jasenovcu ugleda svetlost dana. Milka i Novica u knjizi, osim Jasenovca opisuju logore Jastrebarsko i Staru Gradišku, kao i okolna sela - Ušticu, Gradinu, Mlaku, Jablanicu i njihove stanovnike koji su masovno postradali.To je, kažu oni , "crna mrlja" u istoriji, koja ne sme da se zaboravi, a knjiga "dug prema svim nevinim žrtvama".Tako su i kritičari ocenili ovu knjigu, navodeći da se istorija ponovila 90-tih godina, jer kao narod, "nismo dovoljno pamtili"."Jasenovačka katastrofa ponovila nam se potkraj 20. veka, zato što nam je nedostajalo ovakvih knjiga" rekli su kritičari, uz ocenu da u knjizi "Jasenovac, milo selo moje" , ni u tragovima nema, bilo kakve mržnje ili osvetničkog raspoloženja.