Novinarske sahrane uvek objedine ljude sa svih strana medijske priče Srbije i uvek je zaključak isti – gorimo u sve goroj vatri i ne znamo ko je sledeći. Novinarstvo u Srbiji očigledno nije profesija, to je dijagnoza sa sve većim procentom smrtnosti, jer je sve neizvodljivije lečiti ovo naše novinarstvo.
Danas je umro Stojan Drčelić, naše rame za plakanje i redak oslonac, čovek koji je stajao mirno za sve nas kada smo saznali da smo ostali bez našeg voljenog Veselina Simonovića. Stojan je bio jak i krpio naša slomljena srca, iako se i njemu srce cepalo.
Blag, duhovit, mudar i divan „čovek pre svega“, ali i „novinar pre svega“ bio je naš glavni urednik Nova novina Stojan Drčelić.
U novinarstvu je sve drama, a Stojan je uvek odisao lekovitim mirom i razumevanjem za sve. Bio je uistinu lekovit čovek. Radovao se novinama u „vremenu onlajn
platformi“ i podizao Nova novine kao svoje čedo, koje je uskoro trebalo da napuni godinu dana rada, uprkos svim preprekama i medijskim blokadama.
I dalje u žalosti zbog smrti druga i saborca, nije želeo da pravi veliku proslavu, ali se radovao da čitaoce počasti kvalitetnim štivom koje je planirao i koje je jedva čekao. Činjenica je da ga neće dočekati… Niko nije u stanju ni da počne da shvata da smo izgubili i njega.
„Zašto uvek odlaze najbolji?“ prokleto je pitanje, koje kao usud prati ožalošćene. U novinarstvu je odgovor na to pitanje jasan – zato što su najbolji oni najnesebičniji, oni koji brinu za druge više nego za sebe, oni kojma je previše stalo do svega i koji drhte nad svakom pričom i svakim čovekom. Oni brinu za ispravnost svake reči, ali i balansiraju između finansijske održivosti, profesionalne etike i svih vrsta pritisaka.
Ovaj posao je stalna strepnja ako ste u njemu zaista iskreni i dobri. Slušate kako ste plaćenici, kako radite po nalogu, kako ovo ili ono, i govorite da vas to ne dotiče, jer je priča važna, a ne vi.
„Medijski rat“ zvuči strašno, ali ga prihvatite i počnete da se pravite kao da ne uzima nikakav danak po vas, nervirate se zbog ljudi koji nemaju normalnu medijsku scenu.
Priča je važna, a ne svi oni koji profesiju skrnave i masno se bogate ne strepeći ni o čemu.
Priča je važna, a ne sve stalne pretnje koje ti stoje nad glavom i kojima ne možeš da opterećuješ druge.
Priča je ono zbog čega smo tu, i nema veze što niko zaista ne oseća finansijsku niti bilo kakvu sigurnost, jer nismo tu zbog para.
I kad te steže u grudima, i kad neredovno jedeš, i kad ne možeš da spavaš, i kad se boriš protiv vetrenjača u medijskom ratu koji traje 10 godina, opet „nemaš vremena za budalaštine“, jer je „ova priča sada važna“.
Nemaš vremena ni da se razboliš, izgleda, samo umreš i postaneš priča.
Već nam je na Vesinoj sahrani bilo jasno koliko u ovom poslu gorimo i koliko ne umemo da govorimo o tome, čak ni jedni sa drugima. Stojan je isto goreo, ali je bio tu kao dobroćudna stena, svestan koliko nam je svima bio potreban jak i smiren.
Bila je čast poznavati ga. Biće nesnosno teško preboleti njegovo odsustvo.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Facebook
Twitter
Instagram
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar