1
Verovanju da ni jedna nesreća ne ide sama svedoči tužna priča porodice Minić iz Gornjeg Ljubiša, zlatiborskog sela podno Murtenice. Marija, kojoj je zbog zdravstvenog stanja potrebna pomoć, ostala je sama sa troje nejake dece, od kojih je najmlađe ozbiljno bolesno. Pre dva meseca od karcinoma joj je umro suprug, koji joj je bio najveća snaga i oslonac. U pomoć je pritekao rođak, humanitarna organizacija i ljudi dobre volje, ali strahuju. Sa druge strane, zadivljujuća je njihova skromnost i zadovoljstvo onim što imaju i što bi u današnjem vremenu za većinu bile nepodnošljive okolnosti za život.
Dočekala nas je Marija na pragu nedovršene kuće na čijim vratima stoji umrlica onog koji je brinuo do juče o njima. Šestogodišnja Tamara i četvorogodišnji Todor oko majčinih skuta koja u naručju drži trogodišnju Radojku, koja ne može da hoda. Ne može ni da govori pa se čvrsto drži za majku na čijem se telu i licu vidi izgubljena snaga.
Dok je bio živ, Momčilo Minić je brinuo o porodici, borio se sa bolešću male Radojke koja je rođena sa dijagnozom: Microcephalia Q02 Mowat- Wilson sindrom, retkom bolešću od koje boluje svega oko 170 ljudi na svetu.
Dijagnoza je detetu uspostavljena neposredno pre očeve smrti, ispričao nam je njegov rođak Milovan Minić, koji je zajedno sa roditeljima obilazio doktore i klinike kako bi saznali šta je sa malom Radojkom. Brinući o bolesnom detetu i porodici, otac je zanemario svoje zdravlje, pa se uznapredovaloj bolesti nije uspeo suprostaviti.
Da se na Mariju svalio ceo teret života, vidi se na njenom telu, ali se nije predala, već veruje da će biti bolje.
„Samo kada bi Radojka prohodala da ne moram non stop da je držim u rukama, sve je teža a moram da je nosim. Ostane sama na podu dok ja odem u štalu ili na kratko u baštu, ali se uglavnom ne odvaja od mene. Treba nam je i krava, dok imam nju, kokoške i vrt deca mi neće biti gladna, a ta hrana je i najzdravija. Ona još ne govori, a i ovo dvoje su mali pa ne mogu da se oslonim na njih. Nadam da će joj fizikalne terapije pomoći, a sve bi lakše kada bi ona moga da se osloni na noge“, nada se majka iako su šanse da se njene želje ostvare minimalne.
Radojkina dijagnoza je izuzetno retko genetsko oboljenje, otkriveno tek 1998. godine pa se o njemu ne zna mnogo. Sindrom može da zahvati različite delove tela pa je gotovo uvek prati promenjen izgled lica, mentalna retardacija različitog stepena, usporenje rasta i motornog razvoja, srčana oboljenja, izostatak govora, epilepsija i razne druge tegobe.
Roditelji su videli da sa detetom nije nešto u redu već posle nekoliko meseci od rođenja, ali lekari su ih razuveravali tvrdeći da neke funkcije u razvoju jednostavno kasne. Krenuli su u Beograd, prošli različita istraživanja i tek u junu ove godine dobili dijagnozu nakon čega je otac ubrzo i umro.
Kuća koju je gradio tek je trebalo da se dovrši, svi su živeli u prizemlju u jednoj prostoriji. Kupatilo je na spratu, ali Momčilo nije stigao da ga završi.
Kako bi porodica živela u boljim uslovima, angažovala se Humanitarna organizacija „Srbi za Srbe“ koji ovih dana prikupljaju novac za ovu porodicu. Odazvao se veliki broj preduzetnika sa Zlatibora, organizovali su i humanitarni koršarkaški turnir „Trojka iz bloka“ na Zlatiboru i veruju da će ubrzo uspeti da opreme sprat kuće kako bi porodica mogla lakše da funkcioniše.
Starije dvoje dece Tamara i Todor iako su još mali imaju snažnu volju i želju da pomognu majci i da brinu jedni o drugima. Ozbiljno predstavljaju svoje obaveze i pokazuju neverovatnu skromnost.
„Hranim koke, pustim ih i zatvorim, pazim kuda idu. Hranim i kozu i kravu, odnesem joj seno i koncentrat, sve mogu samo je mama pomuze. Pomognem i u vrtu, donesem šta treba, zalijem povrće, ništa mi nije teško, mogu sve sama. Ništa mi ne treba, imam ja i barbiku, dobila sam i trotinet od jedne devojčice, ali ne umem još da ga vozim. Lepo nam je, idemo u vrtić, dođe kombi po nas, vrati nas, idemo i kada padne sneg“, priča Tamara.
Četvorogodišnji Todor navodi da ima sve i da mu ne treba ništa, iako nismo videli ni jednu njegovu igračku. Bori se sa emocijama, ali steže grlo i zadržava suze u oku.
Kako nam je rekao njegov stric, još ni jednom nije prihvatio da ode na grob svoga oca niti da govori o tome, ali tuga koju nosi vidi se u krupnim plavim očima nejakog, a opet
snažnog dečaka.
Kada je Momčilo umro, svi su pritekli u pomoć, komšije, rođaci i lokalna samouprava. Rođak Milovan Milić jedina je sigurna podrška Mariji i njenoj deci. Više od svega želi da porodica ostane na okupu i da se deca osamostale, nakon čega veruje da će oni brinuti o sestri i majci.
„Koliko god mogu tu sam za njih, prošao sam sa njima sve oko male Radojke, lekari i bolnice, i u Užice i u Beogradu, na kraju nas je dijagnoza i njene prognoze sve pokosila, ali mora se živeti dalje. Momčilo nije izdržao, a celog sebe je davao da im pruži sve što može“, priča za Nova.rs Milovan.
1
3
1
Milovanu je 66 godina, ima majku od 91 u kolicima, a taman kada je mislio da će odlaskom u penziju i preseljenjem iz Užica u svoj rodni kraj da uživa, supruga se razbolela i pre tri godine
umrla. Na njemu je velika odgovornost, a male mogućnosti.
Brine za Mariju i troje mališana, kako će se iškolovati, snaći u životu i da li će ih još neko pogledati kada njega ne bude. Veruje i da ima još ljudi velikog srca koji će na neki način želeti da pomognu porodicu jer njegova penzija od 30 hiljada dinara nije dovoljna.
Momčilo je bio poljoprivrednik pa će deca imati neku minimalnu nadoknadu, dečji dodatak negu i pomoć za dete. To su sve minimalna socijalna davanja.
„Verujem da postoje širom Srbije humani preduzetnici i firme koje bi mogle da se trajnim nalogom obavežu da na mesećnom nivou porodici doniraju 500-1.000 dinara i tako im obezbede bar nekakvu sigurnost. Nisam ni ja u nekoj finansijskoj poziciji da mogu sve, ali neću nikada odustati od ove porodice i više od svega na svetu želim da opstanu i ostanu zajedno kao što je moj rođak želeo“, sa kneglom u grlu priča Milovan.
Sa istim osećajem smo krenuli dalje zlatiborskim stazama, sa pomešanim emocijama zbog ljudske sudbine i ljudske snage jedne slabašne majke i nejakih mališana koji su nas ispratili osmehom. Marija sa malom Radojkom u naručju stajala je na pragu kuće zahvalna što je neko došao da ih poseti, da čuje njihovu priču i sa verom da će uspeti kao majka
da se izbori za svoju decu.
Bonus video:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare