0
Kad u Srbiji više nije bilo opcija za lečenje, Mariju Milošević iz Kragujevca i Gavrila Krstića iz Pirota, država je poslala van granica naše zemlje na operacije. Mariji je hitno bila potrebna zdrava jetra, a Gavrilu operacija tumora u oku, što im je omogućeno u Turskoj.
Kako transplantacija u našoj državi nije bila moguća, jer Zakon dozvoljava samo uzimanje organa od krvnih srodnika, Marija je morala u inostranstvo, a Gavrilu je bila potrebna brahiterapija tumora u oku, zbog koje je takođe morao da – putuje.
O trošku Ministarstva zdravlja, tačnije budžeta za lečenje pacijenata u inostranstvu, ovo dvoje pacijenata otputovali su u Tursku, gde su im spašeni životi.
Pre pola godine Gavrilo Krstić (79) iz okoline Pirota primetio je da slabije vidi na levo oko.
„Otišao sam u Pirot kod moje doktorke i prvo je rekla da je možda katarakta, ali posle pet meseci kada sam ponovo otišao, jer sam sve slabije video, rekla mi je da postoji neka mala promena u oku i poslala me za Beograd. Tamo su me pregledali i na konzilijumu odlučili da treba da idem u Tursku. Doktor mi je rekao da ‘mora malo Turske’, jer bi u protivnom oko bilo izgubljeno“, priča Gavrilo.
Gavrilo je nakon razgovora sa lekarima pristao da putuje na operaciju, a sa njim je krenula i unuka.
„Mnogo sam zahvalan državi i našem zdravstvu što su omogućili da se ovako nešto uradi, da mogu pacijenti da odu i da se leče i u drugu zemlju, a da naša država to plati. Mi penzioneri nemamo velika primanja, pa nam ovo mnogo znači. Najdraže mi je što su omogućili da imam i pratnju, pa je sa mnom krenula i unuka, po mojoj želji“, kaže Gavrilo koji je operisan samo dva dana nakon što je primljen u bolnicu.
U turskoj bolnici „Memorial“ u Istanbulu, Gavrilo i unuka bili su 10 dana kad smo sa njima tamo razgovarali, a doktor koji ga je operisao obećao mu je da će mu se vid vratiti kroz šest meseci.
„Ne znam koliko ćemo još morati da ostanemo, ja bih voleo sutra da idem kući, ali najvažnije je da je operacija prošla dobro. Doktor je rekao da će oko nakon šest meseci biti potpuno dobro“, priča Gavrilo.
U ovoj bolnici godišnje urade 200 do 250 transplantacija jetre, a većina je od živih srodnih donora. Tako je i Marija iz Kragujevca spašena, kada su joj u ovoj bolnici u Istanbulu pre tri godine transplantirali jetru.
Inače sam pacijent Memorijal klinike i pacijent profesora Kamila Polata.
„Pre tri godine ovde sam započela svoj novi život, kada mi je urađena transplantacija jetre. Bolest jetre mi je prvi put dijagnostikovana pre 20 godina i tada sam uspešno izlečena nakon tri godine terapije. Bila sam u remisiji i dugo nisam imala nikakvih zdravstvenih problema. Međutim, nakon teškog COVID-a došlo je do komplikacija na jetri. Kasnije sam razvila primarni sklerozirajući holangitis, oboljenje žučnih puteva koje je dovelo do ciroze jetre. Jedino rešenje za izlečenje bila je transplantacija jetre“, priča Marija Milošević, koja je takođe doktorka, specijalizant četvrte godine pedijatrije u Dečjem centru Kragujevac.
Ona je u Srbiji bila na listi za transplantaciju, pa čak i na prvom mestu u jednom trenutku.
„Međutim, kod nas se trenutno rade samo transplantacije kadaverične jetre, a ja sam bila u životno ugrožavajućoj situaciji i nije bilo vremena za čekanje. Bila sam prepuštena sebi, da pronađem kliniku koja bi radila operaciju sa živim donorom i da pronađem osobu koja bi bila donor u trenutku kada mi je život bio direktno ugrožen. Na sreću, pronašla sam kliniku zahvaljujući mojoj sestri, a snaji dugujem život, ona mi je donirala deo jetre. Sestra je istraživala klinike širom Evrope, kontaktirala je i klinike u Turskoj, i ono što je ostavilo najjači utisak bila je izuzetna profesionalnost, poverenje i komunikacija koju smo dobili u ovoj bolnici“.
Kada je odabrala bolnicu, obratila se Ministarstvu zdravlja Republike Srbije.
„Administrativni deo je prošao iznenađujuće brzo. Ministarstvo zdravlja je obezbijedilo sredstva za moju transplantaciju u Turskoj i to je, u trenutku kada je bila reč o životu i smrti, imalo ogroman značaj“, naglašava ona.
Drugi veliki izazov bio je pronalazak donora.
0
0
0
0
„Pošto članovi porodice nisu mogli da mi doniraju, donor mi je postala snaha. Ona je sa mnom otputovala u Tursku u pratnji ljekara i usledio je početak mog novog života. Moja snaha je danas odlično, jetra se vrlo brzo regenerisala. Ona je fizički je aktivna, radi i nema nikakvih zdravstvenih problema, što mi je jedan od najdražih dijelova ove priče, jer u ovakvim transplantacijama zdravlje donora je uvek na prvom mestu. Što se tiče mog oporavka, početak je bio težak, i fizički i psihički, ali samo prvih nekoliko nedelja. Vrlo brzo sam, narodski rečeno, ‘stala na noge’. Na posao sam se vratila već nakon tri meseca, a fizički sam bila aktivna posle šest meseci i nastavila specijalističke studije“.
U Srbiji više od 2.000 ljudi čeka organ, pa ne čudi da veliki broj pacijenata odlazi u inostranstvo na transplantaciju, iz straha da u našoj zemlji neće dočekati donora.
„Ministarstvo zdravlja finansiralo je moju operaciju, što je izuzetno važno, jer je na listama za transplantaciju u Srbiji mnogo dece i odraslih koji čekaju organ od preminule osobe.
Nažalost, mnogi svoj život završe čekajući. Moja transplantacija je uspšeno prošla, a terapiju koja mi je prepisana piću celog života“, kaže Marija, koja na redovne kontrole sada odlazi u Klinički centar Srbije, na Odjeljenje gastroenterologije i hepatologije.
Inače, oko 20 odsto pacijenata u ovoj bolnici čine pacijenti iz inostranstva, a deo njih dolazi iz Srbije. Naši pacijenti koji boluju od najtežih autoimunih, kancerogenih i drugih teških bolesti, a za koje više ne postoje metode lečenja u Srbiji, o trošku države Srbije odlaze na najkomplikovanije intervencije u Tursku, koje im spašavaju živote.
***