Majka oštećenog sluha: Ne čujem ni smeh, ni plač svog deteta

Podeli:
Vesna Vujcic
Vesna Vujčić Foto:Aleksandra Petrović/Nova.rs

"Na ulici decu čvrsto držim za ruku, a u kući otvaram četvore oči kako bih znala šta moja deca žele i pratim da se slučajno ne povrede" ukatko opisuje Vesna iz Kragujevca kako je biti roditelj oštećenog sluha koji ima zdravočujuću decu. Njen život je takav iz dana u dan, bez mogućnosti da se promeni, jer su i ona i suprug osobe oštećenog sluha.

Osobe oštećenog sluha su „tihi roditelji“, ali zapravo vrište „tu smo, imamo potrebe kao i svi drugi“. Iako rođeni drugačiji, imaju potrebu da stvaraju porodicu, žive sami i školuju decu. Na tom putu nailaze na prepreke, predrasude i etiketiranje, a njihove muke nekako uvek završe u „tišini“, u kojoj i žive.

Mlada majka Vesna Vujčić (27) i njen suprug Ivan (30) hrabro su odlučili da žive sami i podižu dvoje dece od osam i tri godine, koja su rođena kao zdravočujuće bebe. Za ove roditelje gluvoća nije hendikep, već samo osećaj da su drugačiji, priča Vesna, dok objašnjava da su oni potpuno zdravi ljudi, koji imaju svoje poslove i govore svojim jezikom, ali da ih, nažalost, većina zdrave populacije ne razume.

Vesna Vujcic
Vesna Vujčić Foto:Aleksandra Petrović/Nova.rs

Ovaj mladi bračni par, živi kao i svi njihovi vršnjaci, a dnvnevne obaveze smenjuju se od posla, preko vrtića, pa do preuzimanja deteta iz škole. Vesna radi u jednoj štampariji, a njen suprug Ivan u kragujevačkom Fijatu.

Ipak, priča o nejedanakosti u roditeljstvu, uvek se nekako vraća na sam početak i muke koje počinju već sa izlaskom iz porodilišta. Roditelji oštećenog sluha koji odluče da žive sam, i nemaju podršku u vidu personalnih asistenata, niti posebna novčana davanja. Ističu, da je sve to u drugom planu, u odnosu na bebi alarm sa svetlosnim signalom, koji im je „životno važan“.

Probajte da se stavite u poziciju gluve majke, kojoj tek rođena beba zaplače usred noći, a ona to ne može da čuje. Teško je, jel da? Vesni i svim drugim roditeljima oštećenog sluha, to je svakodnevica sa kojom su morali da nauče da žive.

„Kada se starije dete rodilo, nismo imali bebi alarm. Nisam imala nikakvo upozorenje da je beba budna, pa sam bila prinuđena da bebu stavljam pored sebe, a trzala sam se i budila na svaki njegov pokret“, priseća se majka osmogodišnjeg dečaka kako su izgledali prvi dani njenog roditeljstva.

Vesna Vujcic sa porodicom
Vesna Vujčić sa porodicom Foto:Privatna arhiva

Kasnije su od Udruženja gluvih dobili bebi alarm, ali se on, kako priča, često kvario, pa su suprug i ona spavali na smenu i dovijali se na raznorazne načine da bebu na vreme nahrane i presvuku. Sve te muke, danas su iza njih, ali Vesna podseća da u Srbiji ima mladih ljudi koji će tek morati da prolaze kroz sve što su oni prošli.

„Kada deca odrastu sve je lakše, ali je početak mnogo težak. Sada su naučili znakovni jezik i lako se sporazumevamo. Kada nam neko pozvoni na vrata oni nam to signaliziraju, a javljaju se i na fiksni telefon. Srećna sam što čuju i što mogu da uživaju u muzici i dožive sve zvukove koji ih okružuju. Suprug i ja ih pratimo u tom razvoju i bez obzira na to što imamo ošten sluh, mi sa njima plešemo, igramo i trudimo se da ne osete da odrastaju u drugačijem okruženju u odnosu na svoje vršnjake“, priča Vesna.

Ipak, socijalna inteligencija društva nije dostigla nivo propisa, uredbi, pravila i raznih regulativa, kojima se (na papiru) zabranjuje diskriminacija. U praksi, Vesnino dete u školi je doživelo podsmeh i izopštavanje od vršnjaka, jer su mu roditelji drugačiji.

Vesna Vujcic sa porodicom
Vesna Vujčić sa porodicom Foto:Privatna arhiva

„Znala sam da će biti problema kada pođe u školu i na vreme smo se pripremili za sve moguće situacije. Svakodnevno osnažujemo svoju decu da se hrabro nose sa svim potencijalnim teškoćama. Oni znaju da nije sramota što su im roditelji gluvi, učimo ih da budu ponosni što odrastaju u drugačijem okruženju i da smo mi potpuno zdrava porodica, bez obzira što imamo problem sa sluhom. Ne krivim decu koja ga zadirkuju, jednostvano, naše društvo još uvek nije dovoljno sazrelo da prihvati različitost. Na tome treba raditi“, zaključila je Vesna.

Pročitajte još:

Roditelji bez sluha, a država „gluva“ za njihove potrebe

U kragujevačkom Udruženju gluvih i nagluvih ističu da se već godinama zalažu da bebi alarmi i budilnici sa svetlosnim signalima budu deo standardne opreme  za mlade roditelje i radno aktivne ljude. Napominju da su kao Udruženje prinuđeni da ta pomagala nabaljaju preko javnih nabavki i projekata ,što iziskuje mnogo vremena, papirologije i poteškoća, jer se takvi senzorni aparati ne proizvode u našoj zemlji.

„Ja apelujem na državu da promeni svoj stav prema osobama sa oštećenim sluhom. Sigurna sam da u Srbiji postoje firme koje imaju mogućnost da proizvode takve uređaje i da jednostavno svaka mama koja izađe iz porodilišta dobije bebi alarm, kao što je slučaj u inostranstvu. MI smo prinuđeni da jedan uređaj šeta od porodice do porodice, a usled lošijeg kvaliteta i dotrajalosti često se kvare. Mladim roditeljima važan je svaki dan i oni ne mogu da čekaju nekoliko nedelja dok se to popravi“, ukazuje Suzana Maslać Matović sekretar Udruženja.

Ističe i da jedan bebi alarm košta oko 30.000 dinara, te da to za državu nije „veliko opterećenje“.

Osobe oštećenog sluha suočavaju se i sa nedostatkom znakovnih tumača na koje se oslanjaju prilikom odlaska kod lekara i u svakodnevnoj komunikaciji u drugim institucijama.

U Kragujevcu na 250 članova Udruženja, postoje samo četiri tumača, a problem je, ističu u Udruženju i što tim poslom ljudi ne žele da se bave, jer je „izuzetno slabo plaćen“.

***
Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar