Nakon vesti da je od posledica velikog kašlja na Insititutu za majku i dete preminulo četvoro dece, naučni novinar Slobodan Bubnjević oglasio se na Fejsbuku.
Njegovu objavu prenosimo u celosti.
Kakva strašna, kakva okrutna lekcija za Srbiju. Hoćemo li je naučiti? Naravno da nećemo. Ali, moramo. Koliko odojčadi i beba treba da umre od bolesti koju su, kao vampira, probudili promoteri anti-nauke? Zablude i budalaštine su svuda, dok je čoveka, biće i gluposti, ali malo gde postoji društvo koje svoje predrasude plaća po tolikoj ceni, malo gde se nerazum plaća životom.
Posle Kovida, to je uz nasilje i banalizaciju sa kojima inače živimo, postala naša redovnost, pojava obična, protiv koje se niko ne bori, koja je vlastima zgodna koa zatreba, opoziciji nedovoljno antirežimska, intelektualcima trivijalna, akademiji neudobna, a svima samo dosadna kao svrab koja nesmetano rađa svoje gorke plodove. I sada smo počeli da tu našu novu, svakodnevnu estradizaciju logike i odricanje od civilizacijih vrednosti, koja medijima donosi gledanost, prodavcima magle profit, a propovednicima pseudonauke političke mandate, zaista da plaćamo životom, i to životom najslabijih među nama, onih koji u njega još nisu ni ušli.
Mada razumem antivaksere, njihovu pravnu i istorijsku motivaciju, njihovu kulturu nepoverenja i razočaranja sistemom, kao i podložnost teorijama zavere i manipulaciji raznih lobi, spin i Mi grupa, ali nakon vesti o smrti četiri bebe od velikog kašlja postaje očigledno da su stvari ipak otišle predaleko i da se nešto mora učiniti. Ne postoji nešto takvo kao što je kolektivna krivica, ali četiri bebe bi bile žive da nema razorne antivaks kampanje. Uz to, stalno podsećam koliko je to jedna duboko sebična pozicija – biti antivakser ipak znači misliti samo na svoje interese, na svoje „pravo“ da ne vakcinišeš sebe i svoje dete (mada je vakcina za pertusis zakonski obavezna), na svoje rizike, a ne na zaštitu za celu zajednicu, koju ćine i najnemoćniji.
Veliki kašalj, pertusis, zloćudna je bolest sa velikom smrtnošću među najmlađima, ali zahvaljujući opštoj vakcinaciji, bio je istrebljen do pre koju godinu – većina pedijatara videla ga je tek nekoliko puta u karijeri, a godišnje se javljao po jedan ili dva slučaja. I onda smo, najpametniji kakvi smo, rekli nema veze tih 400 godina istorije nauke, mi znamo najbolje, vakcine su zlo. Neće ti promoteri WHO i Davosa da mi određuju šta može u moje telo. I sledstveno, obuhvat vakcinacije je opao sa neophodnih 95 na 85 odsto populacije, a pertusis se vratio. Ove sezone imamo oko 900 obolele dece.
PROČITAJTE JOŠ
Kada je jutros dr Vukomanović, gostujući kod Ane Stamenković, rekao da su u Institutu za majku i dete četiri bebe preminule, a jedna je na respiratoru zbog bolesti koja je bila istrebljena do pre dve godine, to je sasvim logično izazvalo šok u našim medijima. No, koliko će proći dok podgrejane debate o vojnom roku, zavere iz Davosa ili još koji izmišljeni konflikt sa susedima ne pokrije ovo pitanje? Prošlogodišnji su zločini u Ribnikaru i Duboni osvetlili postojanje mračnih aveti u našem društvu, ali malo smo šta naučili. I dalje nas zanimaju samo nepravde koje su nam učinjene (koje su nesumnjive, ali dokle), i dalje krivce tražimo tamo negde, i dalje smo prvi da izaberemo najgluplje rešenje, podržimo najveću fukaru i poverujemo u najlošije šibicarenje. Ako se ne trgnemo i ne počnemo da učimo, stalno i svaki dan, istrebićemo se.
Pođimo, naravno, jer druge nema, od sebe.
Koliko si siguran? Da li stvarno veruješ? Samo razmisli. Oslušni. Tamo negde, jedna beba diše na respiratoru. Diše.
****
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare