1
Kako sam od Vranja do Beograda putovao 7 sati, duže nego od Rijeke do srpske prestonice...
Da odmah odgovorimo na pitanje iz naslova: čovek se zove Zoran Drobnjak.
Malo ko nije čuo za njega. Znate tu facu, skoro uvek je u drugom redu, odmah iza prvorođenih i nepomenika, kad su prilike za slikanje, obično na otvaranju deonice sveže asfaltiranog autoputa ili već nekog lokalnog puteljka od par kilometara.
Mudro ćuti, čeka svoj red da bude prozvan, nekad provučen kroz toplog zeca jer se s nečim kasni, a najčešće mu se prvorođeni (nepomenik) direktno ruga u facu, što se modernim rečnikom zove mobingovanje.
Ipak, Drobnjak spremno dočekuje šale na svoj račun, na licu mesta računa deonice autoputa, broji naglas kilometre i milione evra, pa se ponekad zabroji, 5 miliona gore-dole, ko će sad da cepidlači…
Srpski su putevi, a posebno autoputevi, jedno od besmrtnih opštih mesta režima na vlasti. Predizborni i postizborni, praktično vanvremenski adut i sredstvo za merenje učinka s (ne)dostižnim Titom, a onda tamburanje kako niko nikad nije i neće asfaltirati toliko kilometera i sve u tom stilu. Sigurno ste čuli za te neverovatne uspehe naše narodne vlasti, prvi put u novijoj istoriji.
U stvarnosti, situacija nije tako sjajna, da ne kažem ružičasta. Rodom sam iz Vranja i u rodni kraj ne putujem onoliko koliko bih želeo, možda jednom u nekoliko meseci. Protekla je pauza od 10 meseci otkako nisam išao na jug Srbije najveća koju sam napravio u životu.
Jasno se sećam: u junu smo se vraćali s mora iz Grčke i do Beograda smo izbrojali 10 deonica na kojima se autoput popravlja. Deset! Na istom onom autoputu koji nije tako davno napravljen. Ali je zato svako malo spreman za popravke. Javna je tajna da je kvalitet naših puteva eufemistički rečeno katastrofalan.
PROČITAJTE JOŠ:
1
1
0
Upućeniji kažu da je sloj asfalta koji se nanosi tanak, a podloga nekvalitetna i eto nama (njima) prilike da stalno opravljaju mučeni autoput. Opravljaju da ga ne oprave ili što bi zlobnici rekli, tu se neko debelo ugrađuje, jer na kilometru autoputa ekipa iz sive zone može da prihoduje između 60 i 100.000 evra. Kojih nigde nema, niko ih ne prijavljuje, ne plaća se porez na njih, već idu direktno u nečije (zna se čije) džepove. Pa vi množite koliko je kilometara napravljeno, a koliko čeka na opravku, i tako ukrug, svaki dan, svake nedelje, svakog meseca, svake godine… A godine na vlasti se množe, sad ih je već preko 10.
Drobnjak je nepobitno jedan od heroja našeg doba (može i junak doba zlog), toliko je dugo na funkciji da smo oguglali na njegovo (štetočinsko) postojanje, više se niko ni ne buni što je tu duže od večnosti, niti mu merimo vreme do odlaska s funkcije. Sunce izlazi na Istoku, zalazi na zapadu, a Drobnjak je na čelu „Puteva Srbije“. Toliko je neuništiv. Ima i ona da će nuklearni rat preživeti bubašvabe, Kit Ričards i Zoran Drobnjak. I Ivica Dačić, možda.
Elem, taj je Drobnjak zaslužio ovolike redove jer je najodgovorniji što su hiljade, desetine hiljada vozila juče put od Vranja do Beograda prevaljivale za 7 sati, u najboljem slučaju. Ko god da trenutno renovira autoput, koja god da je firma angažovana kao podizvođač (ako jeste), to ne menja činjenicu da je na bar dva mesta (kod Pojata i Velike Plane) napravljen takav čep da se tri trake (besni i očajni ljudi su sve vreme koristili zaustavnu traku) ulivaju u jednu. Pa tako ko zna koliko kilometara unazad.
Dakle, neki je genije kome je Drobnjak šef odlučio da uoči najvećeg hrišćanskog praznika, kad se stotine hiljada ljudi sliva na jug, a odmah iza praznika vraća s juga ka Beogradu, bar na dva mesta ne završi radove na autoputu koji su morali biti završeni ranije, kako bi se izbegle gužve.
Statistički precizno rečeno: put od Vranja do Beograda trajao je 7 sati, duplo više nego inače. Brže sam nedavno stigao od Rijeke do Beograda nego od Vranja do prestonice.
Ne radi se to svojim ljudima. Država i njene firme (narečeni „Putevi Srbije“ i šef im Zoran Drobnjak) koja svoje stanovnike tretira na ovaj način ne zaslužuje nikakve hvalospeve za učinjeno, sagrađeno, asfaltirano, zato što upravo ovakvi postupci bolje nego bilo šta drugo svedoče o sadističkoj prirodi pojedinih ljudi na vlasti koje baš briga za svoje građane.
Idući dalje tom logikom, tek ih baš briga za odgovornost. Znaju da ih niko neće pozivati na istu, jer ti koji bi se eventualno pobunili ne idu o praznike blokiranim autoputevima. Njima su helikopteri prikladniji.
A narod ko narod, gunđa sebi u bradu, a onda psuje u retrovizor, pa se svađa sa saputnikom u vozilu (ako ga ima), dere se na decu (ako ih ima) i konačno, navali na sirenu, sve verujući da će to što neljudski i nepotrebno trubi da očisti gužvetinu od pet kilometara ispred njega. Pa tako dva puta za svega par sati.
Na valja nam posao, drugari. Ni vama koji nas maltretirate i nikakvu odgovornost ne snosite za to, i nama koji ćutimo i ne možemo ništa da promenimo.
BONUS VIDEO: Vučić i Drobnjak ponovo briljiraju: Drobnjak, imaš li ti para za taj put, da ne tražiš od Siniše
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare