“Malo je falilo da ostanem na ulici, ali sad znam da postoje dobri ljudi”: Kako se Đorđu koji preživljava od prodaje časopisa život promenio iz korena

"Zovem se Đorđe Ćelić, imam 25 godina, nemam porodicu, preživljavam prodajom časopisa 'lice u lice' u Francuskoj ulici u Beogradu. Potreban mi je stabilan smeštaj u kom mogu mirno da živim. Mogu da plaćam troškove struje i vode. Nisam bučan, uredan sam i nikome neću smetati. Molim dobre ljude ako je iko u mogućnosti da mi pomogne. 063/263-740".

Ovo je oglas mladića iz Beograda koji je, skromno, u nekoliko rečenica, opisao sebe i svoju borbu za život.

Sredinom septembra, kada smo ugledali oglas, kontaktirali smo Đorđa, ali on nije želeo da govori za medije. Rekao je: Tražim stan, a ne popularnost. Ipak, posle nekoliko meseci, uspeli smo ponovo da stupimo u kontakt sa njim. Ispričao nam je kako ga je prigrlila poštena porodica i pružila mu topao dom.

"Javili su mi se divni ljudi i evo, kod njih sam skoro četiri meseca. Oni su videli moj oglas i pozvali me. Blizu centra živim, što mi i odgovara s obzirom da u Francuskoj ulici prodajem časopise. T aporodica mi je dala na raspolaganje sobu, a dogovor je da plaćam samo troškove struje i vode. Zaista nemam zamerke, a ni oni na mene. Nisam verovao da dobri ljudi postoje, sve dok se oni nisu javili", priča nam Đorđe.

Priseća se da su mu se javljali razni ljudi, kada je tek zalepio oglas po gradu.

"Zvao me je jedan čovek sa Novog Beograda i sve smo se lepo dogovorili, međutim kada je trebalo da se uselim, nije se javio. I da se ovi ljudi nisu javili, ostao bih na ulici. Takođe, zvala me je i jedna žena, ona je bukvalno navaljivala da se uselim u njenu kuću, ali je trebalo da je preuredim. Shvatio sam da ona zapravo želi da joj renoviram kuću, da joj sredim krov, a onda da me šutne. Srećom, nisam pristao".

Opala prodaja časopisa

S obzirom da je zima, prodaja časopisa na glavnim ulicama Beograda je značajno opala. To Đorđu ne ide u korist, pošto živi samo od toga.

"Preživljavam od prodaje časopisa, ali prethodnih nedelja je baš loše. Penzioneri su skoro pa prestali da kupuju časopis, ali i drugi koji su inače kupovali. Zbog toga sam odlučio da potražim neki posao, ali koji ću raditi s vremena na vreme. Počeo sam da statiram, kad god mogu, po tri-četiri sata. Nije ni to preterano sjajno, ali... Šta je, tu je. Moram da se trudim. Sam sam na ovom svetu. Moji majka i očuh su bili loši ljudi, ne želim da budem kao oni. Zato i nemam kontakt s njima", nastavlja dalje da priča Đorđe.

Pokušao je i da pravi nakit, ali mu nije išlo od ruke.

"To je baš pipav posao, tako da se nisam pronašao u tome. Ali sam dobar u popravljanju računara i sada sam se tome posvetio. Mislim d abih tu mogao da zaradim. Samo je problem što ljudi još ne znaju za mene, ali dobro, nek sve ide svojim tokom".

Kontrola pokreta

Đorđe ima problema sa kontrolom pokreta, zbog čega je dugo bio na lečenju. Zato i ne može da radi normalan posao.

"Pokreti su mnogo manji nego pre deset godina, ali me ometaju u normalnom funkcionisnaju. Zato i ne mogu da radim od ponedeljka do petka, osam sati dnevno. Odgovara mi da radim po tri-četiri sata, dva, tri dana, pa onda da se odmorim... Nažalost, tako sam trenutno u mogućnosti".

Na pitanje šta je poželeo u Novoj godini, kaže - mnogo je želja na njegovoj listi.

"Nisam skroman, svašta bih želeo. Ali eto, pošto su me divni ljudi primili i ponudili mi krov nad glavom, tako da za smeštaj ne moram da brinem, voleo bih da mi popravka računara krene. Da ima posla i da mogu da zaradim dovoljno da platim troškove struje i vode i da kupim sebi ono osnovno za život. Ne tražim previše, valjda", kaže skromno Đorđe.

BONUS VIDEO: Humanitarni božićni maraton