Sedam scenarija za Iran: Šta bi moglo da se desi ako Tramp napadne Teheran?

Dva američka izvora, koja su govorila o razgovorima unutar Trampove administracije, navode da predsednik razmatra udare koji bi bili usmereni na komandne strukture i institucije koje Vašington smatra odgovornim za nasilno gušenje nedavnih masovnih protesta u Iranu. Osnovna ideja, prema tom tumačenju, jeste stvaranje uslova za „promenu režima“.

Ipak, drugi izvor naglašava da konačna odluka još nije doneta, uključujući i to da li će Tramp uopšte krenuti vojnom linijom ili će pritisak pokušati da prevede u pregovaračku prednost.

„Armada“ u regionu

Vašington je poslednjih dana dramatično pojačao vojno prisustvo u regionu. Dolazak nosača aviona USS „Abraham Linkoln“ i nekoliko razarača sa navođenim projektilima u širi prostor Bliskog istoka i Persijskog zaliva, prema ocenama analitičara, uvećao je kapacitete SAD za brzu eskalaciju.

Tramp je raspoređivanje snaga opisao kao dolazak „armade“, poručujući javno da je flotna grupa spremna da brzo ispuni svoju misiju „sa brzinom i nasiljem, ako bude potrebno“. Paralelno sa demonstracijom sile, Bela kuća pokušava da zadrži otvorena vrata pregovorima: Tramp je pozvao Iran da „dođe za sto“ i sklopi dogovor o nuklearnom programu, uz uslov koji ponavlja - „bez nuklearnog oružja“.

Iran se priprema za sukob

U Teheranu poručuju da se zemlja priprema za najgori scenario. Jedan visoki iranski zvaničnik naveo je da se Iran sprema za vojnu konfrontaciju, ali da istovremeno pokušava da koristi diplomatske kanale, uz tvrdnju da Vašington „ne pokazuje otvorenost“ za diplomatiju.

Iranska misija pri Ujedinjenim nacijama saopštila je da je Teheran spreman za dijalog „zasnovan na međusobnom poštovanju i interesima“, ali i da će se, ukoliko bude napadnut, braniti „kao nikada pre“. Iranski ministar spoljnih poslova Sejed Abas Aragči dodatno je pojačao ton, tvrdeći da su oružane snage „sa prstom na obaraču“ i spremne da „odmah i snažno“ odgovore na svaku agresiju.

Evropski pritisak i ekonomski udar

U celu priču ulazi i Evropa. Evropska unija, prema najavama, razmatra uvođenje sankcija iranskoj Revolucionarnoj gardi (IRGC) zbog uloge u gušenju protesta. Najava dodatnih sankcija dolazi u trenutku kada se iranska ekonomija već nalazi pod teškim pritiskom međunarodnih mera i unutrašnje krize: rijal je, prema izveštajima, pao na rekordno nizak nivo, a ekonomske teškoće bile su iskra koja je pokrenula proteste, koji su kasnije prerasli u direktan izazov teokratskom poretku.

U praksi, sankcije ovog tipa zahtevaju jednoglasnost svih 27 članica EU, što je često politički komplikovano i usporava donošenje odluka.

Protesti i broj žrtava

Procene o broju poginulih u talasu protesta i represije dramatično se razlikuju. Iranski vrhovni vođa ajatolah Ali Hamnei priznao je da je bilo „nekoliko hiljada“ mrtvih. Nasuprot tome, organizacije i mediji iznose mnogo veće brojke: jedni navode više hiljada stradalih i desetine hiljada uhapšenih, dok drugi pominju i desetine hiljada ubijenih.

Pouzdana potvrda je otežana zbog gotovo potpunog prekida interneta, kao i zbog navoda o ubrzanim masovnim sahranama koje dodatno zamagljuju tragove. Upravo taj informativni mrak hrani strah da bi bilo kakva spoljna vojna intervencija mogla da pogorša humanitarnu sliku i dodatno zatvori društvo.

Da li udari mogu oboriti režim?

U američkim i savezničkim krugovima sve češće se čuje ključna dilema: čak i ako vazdušni udari ozbiljno oslabe sistem, da li to automatski znači pad režima?

Jedan visoki izraelski zvaničnik upoznat sa koordinacijom između Izraela i SAD navodno je ocenio da vazdušni udari sami po sebi ne mogu srušiti Islamsku Republiku, ukoliko je to cilj Vašingtona. Po toj proceni, čak i eliminacija vrhovnog vođe ne garantuje promenu sistema: „Ako ubijete Hamneija, dobićete novog lidera“. Zaključak je da bi preokret bio moguć jedino uz kombinaciju spoljnog pritiska i organizovane unutrašnje opozicije, a Iran trenutno nema jedinstveni opozicioni centar sa jasnom strukturom.

Analitičari ukazuju i na ključni razlog zbog koga protestni talasi prethodnih godina nisu doveli do promene vlasti: izostanak masovnih prebegavanja iz bezbednosnog aparata na stranu demonstranata, uz spremnost države da koristi ekstremnu silu.

Sedam scenarija posle mogućeg američkog napada

U analizama se najčešće izdvajaju sledeći mogući ishodi:

1) Ograničeni, precizni udari i „demokratski prelaz“
SAD bi pogodile baze IRGC-a i Basidža, raketne kapacitete i delove nuklearne infrastrukture, uz minimalne civilne žrtve. Režim bi zatim oslabio do tačke pada, a Iran bi krenuo ka demokratiji. Ovo je scenario koji zvuči najprivlačnije, ali ga mnogi smatraju nerealno optimističnim, imajući u vidu iskustva Iraka i Libije.

2) Režim opstaje, ali menja ponašanje
Vlast formalno ostaje, ali pod pritiskom ublažava represiju, sužava podršku savezničkim milicijama i pravi ustupke u nuklearnom i raketnom programu. I ovaj scenario se smatra malo verovatnim, jer se iransko rukovodstvo decenijama pokazuje kao rigidno i otporno na pritiske.

3) Pad režima i uspostavljanje vojne vlasti
Ovo mnogi vide kao najrealističniji ishod: ako sistem pukne, najorganizovanija sila, a to je IRGC, mogla bi da preuzme zemlju i uvede vojnu upravu, što ne bi donelo liberalizaciju, već potencijalno oštriju diktaturu.

4) Odmazda Irana raketama i dronovima
Iran bi mogao da gađa američke baze u regionu (posebno u državama Zaliva), ali i infrastrukturu država koje smatra saučesnicima, energetiku, luke, aerodrome. Iako Iran nije ravnopravan američkoj avijaciji i mornarici, poseduje arsenal koji može da nanese ozbiljnu štetu.

5) Miniranje Persijskog zaliva i Ormuskog moreuza
Ormuz je globalna arterija: kroz njega prolazi veliki deo svetske trgovine naftom i tečnim prirodnim gasom. Postavljanje mina ili blokada moreuza izazvali bi skok cena energenata, udar na svetsku trgovinu i pritisak na ekonomije daleko izvan regiona.

6) Napad na američki ratni brod
Iran bi, kroz asimetričnu taktiku – dronovi, brzi čamci, rakete, mogao pokušati da probije američku odbranu i nanese udar koji bi za SAD bio politički šok. Iako se procenjuje kao malo verovatno, sama mogućnost podiže rizik eskalacije.

7) Raspad države i haos
Najmračniji scenario: građanski rat, etničke tenzije, borbe za teritorije i resurse, izbeglički talas i humanitarna katastrofa. S obzirom na veličinu Irana (oko 90 miliona stanovnika) i složenu etničku strukturu, posledice bi mogle destabilizovati čitav region, od Turske do Zaliva.

Saveznici strahuju od odmazde

U arapskim prestonicama preovlađuje stav da je bolja strategija „obuzdavanje“ Irana nego njegov kolaps. Ne zato što gaje simpatije prema Teheranu, već zato što se boje da bi raspad velike države izazvao talas nestabilnosti, nalik postinvazijskom Iraku ili ratom razorenoj Siriji.

Zalivske države, koje su ujedno američki saveznici i domaćini američkih baza, strahuju da bi prve bile meta iranske odmazde, uključujući i napade dronovima ili raketama preko iranskih saveznika u regionu. Zato su, prema navodima regionalnih izvora, Saudijska Arabija, Katar, Oman i Egipat lobirali u Vašingtonu protiv udara. Saudijski prestolonaslednik Mohamed bin Salman navodno je poručio iranskom predsedniku Masudu Pezeškijanu da Rijad neće dozvoliti da se saudijski vazdušni prostor ili teritorija koriste za napad na Iran.

Jedan arapski zvaničnik ovako je sažeo strah: „SAD mogu da povuku obarač, ali neće živeti sa posledicama. Mi hoćemo“.