4
Jelena Polić (34) iz Leskovca je čitav život maštala da bude učiteljica. Uspela je da upiše fakultet u Beogradu, vredno je učila i polagala ispite, a onda ju je život na drugoj godini studija "ošamario" i "dodelio" joj multipla sklerozu. U trenutku se sve promenilo. Jelena se borila i protiv bolesti i protiv sebe, a na kraju se vratila u rodni grad. Baš kad je pomislila "To je to, nema dalje od ovoga", u banji tokom rehabilitacije, upoznala je čoveka svog života, Zorana, takođe sa multipla sklerozom. Verili su se, počeli da žive zajedno, a zatim i venčali - ona sa štapom u ruci, a on sa šetalicom. Poruka koju njih dvoje šalju danas na svetski dan borbe protiv ove bolesti, vredna je svakog slova. Ovo je njihova priča.
Danas se obeležava svetski dan borbe protiv multipla skleroze. Procenjuje se da u Srbiji od ove autoimune bolesti boluje više od 10.000 osoba. Među njima su Jelena i Zoran Milićević iz Leskovca koju je upravo ova bolest upoznala i zbližila.
Jelena i Zoran su se upoznali u banji Trepči, dok su oboje bili na rehabilitaciji. Družili su se, pričali, a onda su shvatili da pored multipla skleroze, imaju mnogo toga zajedničkog.
„Počeli smo da se zabavljamo. S vremena na vreme dolazila sam na terapije u Beograd gde smo se i viđali pošto je on tu živeo. On je nekoliko puta bio u Leskovcu, a onda smo shvatili da nama ovo ide i da bismo možda mogli da živimo zajedno. Pošto je otišao u penziju, Zoran je rekao da bi mogao da pređe u Leskovac da živimo zajedno“, počinje Jelena svoju ljubavnu priču.
Verili su se dve godine kasnije, baš u jeku pandemije koronavirusa, a već 2022. godine izgovorili su sudbonosno „da“ i jedno drugom se zarekli na večnu ljubav.
„Pravili smo slavlje za poodicu i uži krug prijatelja. Nisam imala klasičnu venčanicu, niti je Zoran nosio odelo za mladoženje jer nam je sve to bilo naporno, ali je u svakom slučaju izgledalo preslatko. Mi smo jedno drugom najveća podrška. Kad ste sa nekim ko ima isti problem kao i vi, kada ne morate da objašnjavate da vas nešto boli, da ste nervozni… Prosto se prepoznate i onda, naravno, sve funkcioniše kako treba“.
Prisećajući se perioda kada joj je otkrivena bolest, Jelena kaže da je prvi simptom bio gubljenje vida na levom oku. To se dogodilo na drugoj godini fakulteta.
„To je zapravo bila upala očnog nerva i ja nisam videla na levom oku apsolutno ništa. Tada nisam znala ništa o toj bolesti, niti sam poznavala nekoga ko je ima. Zapravo, nisam ni znala da imam multipla sklerozu jer su lekari prvo rekli mojim roditeljima. A onda sam ja, naravno, na osnovu simptoma, kucala na internetu da vidim šta ja to imam. I bolje da to nisam uradila“.
Pročitajte još:
4
0
0
U jednom periodu joj je, priznaje, bilo užasno loše. Nije mogla da hoda dalje od sto metara.
„Pored lošeg fizičkog stanja, imala sam neke emotivne probleme i onda sam se, posle završenog fakulteta, vratila kući u Leskovac. Učlanila sam se u Udruženje Jablaničkog okruga koje okuplja obolele od multipla skleroze i tu sam imala psihološku podršku koja mi je mnogo značila“.
Jelena je lutala od lekara do lekara sve do 2018. godine, kada je otišla na pregled na Vojnomedicinsku akademiju. Ušla je u jedan studijski program sa terapijom za multiplasklerozu i od tada je, kako kaže, koliko-toliko dobro.
„Generalno sam sada dobro, koristim štap za neke veće razdaljine pošto ne mogu dugo da hodam. Za razliku od mene, Zoran koristi šetalicu i u malo lošijem stanju se nalazi. On se razboleo 2001. godine, a s obzirom na to da su u Srbiji lekovi za multipla sklerozu počeli da bivaju dostupni tek 2005. godine, on nije primao ništa od terapije, nažalost. Išao je na neka studijska lečenja i to je mirovalo neko vreme, a onda je nastala progresija bolesti“.
Njih dvoje su, kaže Jelena, funkcionalni kad su zajedno. Žive sami, trude se da sve obavljaju samostalno i bez ičije pomoći, a kada „zaškripi“, tu su i njegova i njena porodica.
„Nas dvoje imamo neke svoje rituale, krug prijatelja i porodice, naravno. To nam je i najvažnije jer smo od njih imali veliku podršku kada smo saznali da smo bolesni. Gledamo da ne opterećujemo nikog, a kada nam baš treba pomoć, pitamo“.
Trenutno, Jeleni je najveći problem hronični umor koji je prilično čest, ali i leva noga zbog koje ne može da stoji dugo.
„Simptomi su stvarno različiti, ali eto, legnem na vreme, ustanem na vreme, a opet sam umorna. To prilično zna da nervira, ali zato je jako bitno to psihičko stanje. A kada naiđete na ljude sa istim problemima, onda bolest nekako ide svojim tokom. Živim život jer smatram da tako treba i zato niko od ljudi sa multipla sklerozom ne treba da odustane. Ne sme da odustane“.
Za kraj razgovora, Jelena kaže da je svakom u borbi sa nekom bolešću, bilo da je u pitanju multipla skleroza ili neka druga, najvažnije da sluša lekara, prati njegova uputstva i da se suoči sa dijagnozom. Što pre prihvati bolest, lakše će se boriti protiv nje.
„Važno je da prihvatite bolest, da shvatite da se trenutno nećete izlečiti. Lekovi koje dobijamo ne leče multipla sklerozu, ali je važno da bolest stane tu gde jeste. Kao kad pada kiša – ne možete ništa da promenite. Isto tako, imate multipla sklerozu, to je to, ali možete da živite sa njom, da radite možda ne sve stvari, ali većinu stvari i možete da živite lepo, ali samo ako sebi namestite život jer je život u suštini lep. Svi moraju da imaju nadu, ma koliko god da je ona mala. Multipla skleroza nije zarazna, ova bolest se ne prenosi, samo je važno da naučite da živite sa njom. Što pre, to bolje“, poručuje Jelena.
BONUS VIDEO: Depresija je tiha bolest koja „guta“: Svaka treća osoba ima neki vid psihičkih problema