Jajne ćelije nisu moje, ali deca jesu: Danijelina priča je definicija sreće

Danijela i Bojan Nikolić čekali su 17 godina da postanu roditelji.“Venčali smo se 1998. godine i sve do 2003. pokušavali smo prirodnim putem da dobijemo decu. Nije uspevalo. Onda smo krenuli na razna ispitivanja, testiranja, a usledile su i neke operacije. Bilo je mnogo problema, jer lečenje od steriliteta je sve samo nije jednostavno. Shvatili smo da se to prirodno neće dogoditi, pa smo ušli u proces vantelesne oplodnje (VTO). Prošla sam kroz pet neuspešnih procedura, dve sam radila o trošku osiguranja, a potom još tri privatno. Svaki pobačaj, prekid, bio je kao udarac u glavu i u srce, osećaj velikog gubitka i ponora u koji smo sve brže padali. Posle nekoliko godina bili smo na ivici da odustanemo, nismo više imali snage za borbu, a ja sam bilo skoro predozirana hormonima“, seća se Danijela perioda, koji su sada, na sreću, daleko iza nje.Ipak, nisu odustali, odlučili su da pokušaju još jednom.

„Sa Bojanom sam otišla u privatnu kliniku kod doktorke Gordane Ivanović, koja nas je pratila godinu dana i pokušavala da nam pomogne. Nikada neću zaboraviti njene reči, bila je jedina iskrena doktorka u moru svih ostalih koje sam posećivala. Otvoreno mi je rekla da su moje jajne ćelije u lošem stanju:‚Možeš da pokušavaš još sa vantelesnom, ali meni nije cilj da ti uzimam novac kad vidim da od toga neće biti ništa. Nemaš kvalitetne jajne ćelije. Jedina šansa koju imaš, je donacija jajnih ćelija u Češkoj‘, rekla mi je tada. Posle tog razgovora, bilo mi je potrebno neko vreme da razmislim i prihvatim tu mogućnost. Onda sam pričala sa suprugom i ispostavilo se da nam je najveći problem - finansijski. Sav novac, kredite, pozajmice, već smo uložili u VTO, a to je sve propalo“, priča ova neustrašiva mama.Nikolići su tada saznali kakve prijatelje imaju.

„Javili su nam se prijatelji, koji su imali novca, i rekli da će nam pomoći, dati vetar u leđa, a pare i ako se ne vrate, nije važno, samo da sve bude u redu i da ovog puta uspemo. Suze su mi krenule i nikada im to neću zaboraviti. Pisali smo odmah klinici u Češkoj, popunili smo sve upitnike. Trebalo je da napišemo naše karakteristike, boju očiju, kose, uglavnom pitanja vezana za izgled, kako bi nam pronašli adekvatnu donatorku. Procedura na klinici koštala je oko 4.500 evra, plus troškovi prevoza i smeštaja. Posle kraćeg vremena, dobili smo povratnu informaciju – naša donatorka je pronađena! Odmah smo se spremili za put. Bilo je to u decembru 2014. i nije bilo ni trunke stresa. Bojan je na klinici dao svoj materijal, kada mu je rečeno, a onda smo dobili slobodno vreme. Šetali smo Pragom i uživali, sve dok nas nisu pozvali lekari. Od donatorke su uzeli jajne ćelije i one su oplođene. Potom je izvršen transfer ćelija u moj organizam, što je sve trajalo 10 minuta. Posle dva sata ležanja, rečeno nam je da možemo da idemo kući i da čekamo da vidimo da li će trudnoća uspeti“, opisuje Danijela, kako je izgledala procedura donacije.

Bili su to jedini stresni momenti, sve dok test na trudnoću nije pokazao pozitivan rezultat.„Te sreće, ali i straha, uzbuđenja i teško rečima opisive radosti, sve sam to zajedno osećala, kada sam prvi put čula otkucaje dva mala srca u mom telu. Imala sam 40 godina i visokorizičnu trudnoću, plašila sam se, jer posle 17 godina čekanja i mukotrpne borbe, konačno smo bili blizu ostvarenja naše najveće želje, ali nisam smela da se opuštam, do samog porođaja. Porodila sam se u sedmom mesecu i tada ugledala lica naših blizanaca, Nikole i Vere, srce mi je skakalo od sreće. To je bilo to, uspeli smo, naša deca su tu, sa nama, zauvek“, sa uzbuđenjem se Danijela seća najlepših momenata.Iako jajne ćelije nisu bile njene, deca i te kako jesu, naglašava ova mama, čije su bebe sada već porasle, a ovog septembra, sa ostalim prvacima, prvi put su seli u školske klupe.

„Nijedne sekunde se nisam premišljala. Naša deca bila su u mom stomaku, moja krv je strujala kroz njihove vene, a to što nisu rođeni iz mojih jajnih ćelija je najnebitnije u celoj priči. Nikola je preslikani otac, a ćerka je ista tetka, a oni koji znaju da sam ih rodila zahvaljujući doniranim ćelijama, iznova se iznenađuju, pa me često pitaju: ‚Kako to da deca liče i na tebe?‘, pa eto tako, moja su. Moguće je da ponekad i preterujemo sa ljubavlju prema njima, ali toliko smo se borili za njih i toliko ih čekali, da prosto ne možemo da ih ne gušimo poljupcima svaki dan“, nasmejano priča naša sagovornica, koja u Kragujevcu radi kao knjigovođa.O donatorki ne znaju mnogo.„Praksa je takva da donatori ostaju anonimni, ali znamo da je bila mlada devojka i koje je škole završila. Verovala sam da klinika unapred obavi sve nalaze i testove i da osobe koje su donatori moraju biti zdrave. U Srbiji i dalje vlada tabu prema doniranju jajnih ćelija i spermatozoida, ali to je zato što ljudi ne znaju mnogo o toj temi. Donacija je kod mene prošla bez stresa, hormona, injekcija, samo sam pre transfera popila tablete. Sa druge strane, VTO je naporna, bolna, mučna procedura koja često ne uspeva, a sa donacijom su rezultati uglavnom uspešni, čak i u poznim godinama. Moje dve drugarice koje znaju kakvo sam iskustvo imala, nisu ni pokušale VTO, već su odmah otišle u Češku po donaciju i sad imaju zdravu i divnu decu“, kaže Danijela.

Pred decom nikada neće imati tajne.„O našem iskustvu javno govorim jer smatram da treba da se čuje o toj temi i da ljudi znaju da postoji ova opcija koja će im promeniti život na bolje. Kada nam deca još malo porastu sve ćemo im ispričati, a i sada im često napominjem kako ne smeju u životu nikada da odustaju, ako nešto stvarno žele, već moraju da idu do kraja, i kako mi nismo odustali dok nismo njih dobili. Znam da će shvatiti sve, a našu ljubav niko i ništa ne može da oduzme, jer je svakoga dana sve jača“, za kraj kaže mama Danijela.

Podsetimo, parovi iz Srbije, koji se leče od steriliteta, uskoro će dobiti priliku da u našoj zemlji ulaze u proceduru doniranja reproduktivnih ćelija. Naime, spermatozoidi i jajne ćelije stizaće iz banke reproduktivnih materijala u Španiji, sa kojom je Ministarstvo zdravlja početkom avgusta potpisalo ugovor. Trebovanje materijala međutim, moraće da plaćaju parovi, dok će kompletna procedura biti besplatna, odnosno finansiraće je Republički fond za zdravstveno osiguranje (RFZO).