Poslednjih nedelja, Srbiju je zapljusnuo talas nasilja u školama, kako između učenika, tako i između nastavnika i učenika. Slučaj Trstenik, kada su đaci maltretirali nastavnicu, izmakli joj stolicu i sve to snimali mobilnim, pokrenuo je višednevne proteste prosvetnih radnika širom zemlje i formiranje Radne grupe za prevenciju i sprečavanje nasilja u školama. Ministar prosvete Branko Ružić najavio je, do 20. decembra biti precizirani predlozi za promene podzakonskih akata, a možda čak i zakonskih rešenja, kako bi se poboljšao status nastavnika, sprečilo i kažnjavalo nasilje u školama. Kao jedna od mera u javnosti se sve češće pominje i izricanje ogromnih novčanih kazni za roditelje nasilnika. Ovakva mogućnost već postoji, ali se u praksi ne primenjuje.
Predsednica Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije Jasna Janković kaže za Nova.rs da novčane kazne za roditelje nasilnih učenika već postoje, ali da niko nikada nije izrekao nijednu, osim pre nekoliko godina, kada su roditelji morali da plate novčanu kaznu u iznosu od 5.000 dinara zato što decu koja su napunila sedam godina nisu upisali u školu.
„Kazne za roditelje nasilnika kreću se od 30.000 do 100.000 dinara, međutim nikada niko nije izrekao nijednu kaznu zato što je školi prpeušten postupak kolika će biti izrečena kazna. Međutim, škola nema taj kapacitet, naši sekretari nisu advokati, nemaju položen pravosudni ispit. Škola je vaspitno obrazovna ustanova, te s jedne strane imamo mogućnost, a s druge zapravo nemamo poluge. Moj lični stav je da deca nikada nisu kriva, uvek su krivi odrasli od kojih su deca to videla. Ne kažem da deca u Trsteniku nisu kriva, ali dete uvek oponaša. Mi smo u mnogo većem problemu. Dete gleda roditelje, sugrađane, ponašanje u gradskom prevozu, rijaliti na televizijama… Društvo treba da shvati da je škola zapravo malo društvo, i ako se toliko nasIlje dešava u školi, to se onda dešava i u društvu. Ne može škola to da rešava, mora da se krene iz nekih drugih institucija“, ističe naša sagovornica.
Ona dodaje da kazna nije rešenje, jer kazna dođe posle učinjenog dela, a škola treba da se bavi da do tog dela ne dođe.
„Tome treba da služi škola kao vaspitno-obrazovna ustanova. Kada pričamo o kaznama, onda pričamo i o preventivi. Preventiva ne može da se odvoji od kazne, iako je preventiva jedna stvar, a kazna druga. Kaznena politika, koliko god da bude oštra, ne može da popravi stvari koje bi mogle da se poprave preventivnim radom sa decom, koja još uvek reaguju na to što pričate. Zato, ajde da vidimo prvo preventivu, pa ćemo onda kaznu“.
Pročitajte još:
A šta bi bila preventiva? Jankovićeva smatra da bi dobar potez bio što veći broj ljudi u školi, odnosno vraćanje školskih psihologa, pedagoda i logopeda u vaspitno-obrazovne ustanove koji su 2015. godine potpuno izbačenih.
„U Srbiji ima 1.760 škola, a samo 6 logopeda u njima. To vam sve govori. Država mora da nam vrati te kolege da bismo preventivno delovali. Država uvek kaže da nema novca za nas, zato nam je i oduzela kolege, a sada, posle 7 godina, vidimo do čega je to dovelo. Država neće da sluša i sada kukamo, a zapravo je čitava poenta da sa decom u školi nema ko da radi“.
Naša sagovornica ističe da se Radna grupa koja je formirana zbog nasilja u školama, ponovo sastaje u ponedeljak 12. decembra u 9 ujutru, kada će odlučiti šta da preporuči ministru koji će te mere objaviti 20. decembra. Ipak, priznaje da nije optimistična.
„Postoje dva smera: ministar je formirao Radnu grupu da bi dobio na vremenu i da bi svi zaboravili šta se desilo, a druga varijanta je da ministar ozbiljno želi da promeni stvari za koje vidimo da ne funkcionišu i želi da ih menjamo i rešavamo. Ovog momenta su pata karte, priznajem da ne vidim kojim putem će on ići. Ipak, istina je da smo se makar pomerili sa mrtve tačke. Napravljena je ta Radna grupa i pozdravili smo to što ministar želi da sarađuje. Mi hoćemo i promenu Zakona, a ne samo podzakonskih akata, a za to treba vremena. Pružili smo ruku saradnje jer stop naislju u školama znači spas za celo društvo“, zaključuje Jankovićeva.
Psiholog: Deci treba pomoći, nikako ne oduzimati njihovim roditeljima hleb iz ruke
Psiholog dr Radomir Čolaković koji je svojevremeno radio na mestu školskog pedagoga, izričito se protivi potencijalnoj meri da se kažnjavaju roditelji nasilnika đaka i nastavnika, smatrajući da kazne nikako neće poboljšati prevenciju.
„To nisu saobraćajni prekršaji, pa da vi kaznite, pogotovo kada se radi o surovim kaznama. Ko to može danas da plati? Apsolutno se zalažem za prevenciju i to pedagošku, psihlošku i socijalnu, a nikako finansijsku. Radio sam na prevenciji učeničkog nasilja i znam kako to izgleda. Učenik treba da se prati posredstvom softvera. A kako? Ovako. Kada učenik krene u srednju školu, psihološko-pedagoška služba treba da ga obradi posle 15 dana. Softver raspolaže elektronskim dosijeom učenika u kom se beleže ozbiljni stručni podaci o njemu. Prati se njegov razvoj, znači ne prate se samo loši i problematični đaci, nego svi. I kada prikupim sve podatke, pogledam ko mi je kritičan, semafor na softveru izbaci crveno svetlo što znači da je taj učenik kažnjavan. I softver odmah krene u obradu tog učenika, da mu pomognete, da skrenete pažnju roditeljima. Ništa se nije desilo jer ne želimo da se desi. To je samo jedan permanentan, kontinuiran rad u koji bih uključio i Centar za socijalni rad, Osnovnu školu, srednju školu“, objašnjava dr Čolaković.
Kako kaže, on je to radio vrlo uspešno, pa su roditelji iz cele Srbije dolazili kako bi njihovu decu tadašnji školski pedagog „provukao“ kroz softver.
„Dete nema svest o parama, jer da ima, ne bi uradio to što je uradio. Čuveni ruski pedagog Makarenko radio je sa decom sa ulice, uspeo je od njih da napravi pilote, pravnike, inženjere i doktore i to samo vaspitnim radom, ali non stop, a ne samo kad zaškripi. Zato ne mislim da će to pomoći“.
Kao i Jankovićeva, i psiholog smatra da na razvoj ličnosti utiče faktor sredine, te deca najčešće oponašaju ono što vide.
„Šta je sa zadrugom i drugim rijaliti programima? Čuvena karlovačka gimnazija, nema ko nije čuo za uspehe njenih đaka i profesora, pustila je svog nastavnika da učestvuje u rijalitiju. Dalje, imamo serijal sa kriminalcima. O čemu onda govorimo? Porodica je samo jedan od faktora koji utiče na dete. Oponašanje je vrednije nego znanje. Ja sam za kažnjavanje poput izbacivanja iz škole, prebacivanje u drugu školu, da učenik izgubi godinu, ali udar na džep roditelja nikako“.
A šta kaže Zakon?
Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja predviđa novčane kazne za roditelje, član 194 i član 195 u iznosu od 5.000 do 100.000 dinara. Član 195. predviđa novčane kazne od 30.000 do 100.000 hiljada dinara za roditelje, odnosno druge zakonske zastupnike deteta ili učenika koji učini povredu zabrane iz čl. 111. i 112. ovog zakona ( zabrana nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja).
Škole, u skladu sa Zakonom, dužne su da nadležnom organu prijave svaki oblik nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja u ustanovi počinjen od strane roditelja, odnosno drugog zakonskog zastupnika ili trećeg lica u ustanovi. S obzirom da se ovi postupci pokreću i vode pred tužilaštvom i sudovima, podatke o izrečenim kaznama i broju prijava imaju ove institucije.
Svako ko ima saznanje o nasilju ili diskriminaciji u školama, prvo se obraća školi. Ako reakcija škole izostane, ili su roditelji nezadovoljni reakcijom mogu predstavku podneti prvo opštinskoj/gradskoj prosvetnoj inspekciji, a potom i republičkoj prosvetnoj inspekciji. Takođe, mogu se obratiti i nadležnoj školskoj upravi, koja može u školu poslati stručno pedagoški nadzor.
Škole su u obavezi da nadležnim školskim upravama, odnosno Ministarstvu prosvete prijave sve situacije trećeg nivoa nasilja. U slučaju takvog a nasilja, škola je u obavezi da obavesti druge nadležne institucije – policiju, centar za socijalni rad, dom zdravlja- koje u skladu sa svojim nadležnostima utvrđuju činjenice i preduzimaju mere.
A u čemu, onda, leži problem?
Direktorka Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja dr Ivana Stevanović kaže da se odgovornost roditelja teško dokazuje.
„Krivično pravo podrazumeva subjektivnu odgovornost, i za konkretno krivično delo po pravilu ne odgovoraju roditeji. Ali prekršajno zakonodavstvo i te kako prepoznaje propuste roditelja u vaspitanju, i ako su ti propusti roditelja doveli do određenih postupaka, onda roditelji mogu da budu predmet prekršajne odgovornosti.
Međutim, u Prekršajnom sudu malo je postupaka u vezi sa maloletničkim nasiljem u školi koji se vode protiv roditelja. U poslednje četiri godine – svega tri, i nijedan roditelj nije kažnjen.
„Vrlo često ne poznajemo svoju decu, nekada su oni u kući jedno, a u školi potpuno drugo, i ako roditelj nema saznanja kako se njegovo dete ponaša u školi, ako mu na to nije ukazano, ako nije pozvan na razgovor, takvom roditelju ne možete staviti na teret da nije vršio dužan nadzor nad detetom“, napomenula je Olivera Ristanović, predsednica Prekršajnog suda.
Zato, ponavljaju, da bi nasilni učenici bili kažnjeni za svoje ponašanje u školi, a roditelji na vreme obavešteni, ista pravila moraju da važe za sve podjednako.
„Da se obaveste roditelji deteta koje je učinilo neku radnju koja treba da bude sankcionisana, pa onda čak propisuje i da ukoliko se roditelj odmah neodazove da se takvom detetu određuje psiholog ili pedagog koji će zastupati njegove interese, ali da neodazivanje roditelja svakako nije okolnost koja će odlagati delovanje škole“, napomenula je Ristanovićeva.
Advokat Željko Simić, s druge strane, smatra da se odredbe u Zakonu vezane za novčano kažnjavanje roditelja nasilne dece, kao i mnoge stvari, ne primenjuju, odnosno, blago rečeno, ignorišu.
„Da bi se kupio neki mir, ove odredbe se prosto zanemare. Tendencija ovakvih slučajeva je zataškavanje. Bilo je i ranije nasilja, ono je godinama prisutno, ali je, nažalost, postalo in da deca to objave na internetu, pa je zato vidljivije. U školama je trend da se „lopta spušta“. Ne primenjuju se svi mehanizmi koji su dostupni, nema ni drugih preventivnih metoda, nema dovoljno preventivne edukacije i predavanja, nema dovoljne interakcije učenika i psihologa odnosno pedagoga. Preskaču se institucije i problem se rešava medijski, što je korisno u smislu da se skrene pažnja na problem, ali nije na medijima da reše problem“, objašnjava advokat.
Simić ističe i da je česta praksa da Ministarstvo „zanemari“ odnosno ne donese instrukciju ili pravilnik oko nečega, iako to Zakon nalaže, pa su školama „ruke vezane“.
„To znači da Ministarstvo nije omogućilo primenu tog nečega jer nije donelo određene prateće akte da bi se uopšte i moglo realizovati. Dok se ne uradi to što je rečeno, ne može da se primenjuje norma iz zakona. Isto tako, Ministarstvo može doneti određene akte koje će podsetiti i usmeriti škole na primenu, a to je nešto gde direktor treba da donese takvu primenu. Ipak, direktoru je draže da se roditelj posvađa sa profesorom, nego da on preduzima neke mere jer ipak, on treba da bude voljen i da sačuva ugled škole, a problem zapravo i dalje postoji, samo se prikriva“, smatra Simić.
A šta kažu roditelji?
Biljana Ilić iz Beograda čije dete pohađa Zemunsku gimnaziju, kaže za Nova.rs da niti podržava meru novčanog kažnjavanjg roditelja niti je protiv toga jer do sada nije imala priliku da vidi kako to zapravo izgleda u praksi.
„Da li će to da bude kao što po Zakonu morate da vežete pojas ili dete u autu i sad neko će to uraditi zbog svoje bezbednosti, a neko će da veže pojas da ne bi platio kaznu. Postoji momenat kada ljudi reaguju na neku novčanu kaznu, u tom smislu. Možda nije porediti sa saobraćajem, ali me podseća na to. Zapravo, pitanje je kako će to da se procenjuje, već se dešavalo da dete razbije prozor, pa roditelji plate nadoknadu štete. Biće nezgodno, ako se donese ta mera, što će onda nasilje da se procenjuje nekako novčano i sad je teško proceniti neku težinu i visinu tog iznosa. Možda će neki otac naći advokata i neće hteti da plati iz principa kaznu od 2.000 dinara, dok će, recimo, roditelji platiti kaznu od 100.000 dinara samo da reše problem. Možda ćemo time dobiti samo nova natezanja između škole i roditelja i đaka“, ističe naša sagovornica.
Biljana kaže da bi, u slučaju da se nađe u takvoj situaciji gd eje njeno dete napravilo problem u školi, zamolila d ajoj s epomogne u njegovom vaspitanju kako bi otkrili uzrok zašto se tako ponaša.
„Takođ, treba i njemu pomoći u odrastanju jer je to period kada su tinejdžeri napeti, pod pritiscima, niko ne vodi računa o njihovom mentalnom zdravlju. I sad tim merama imali bismo kaznene mere, a nećemo imati psihologe koji će pitati kako si, jesi li dobro? Meni je to bitno. Država ne radi ništa da pomogne roditelju u vaspitanju i odrastanju deteta. Ne možemo lako da upišemo dete u vrtić, snalazimo se na sto načina, radimo dva posla, poslodavac nas teroriše. O čemu pričamo? Nemamo konkretnu pomoć. Psiholozi su isečeni iz škola, u Zemunskoj gimnaziji ima samo dva psihologa. Da ne pričamo o lokalnim mestima gde postoji jedan psiholog na šest škola otprilike“, zaključuje naša sagoovrnica.
Ružić: Biće povećan broj pedagoga i psihologa u školama
Ministar prosvete Branko Ružić izjavio je da će Radna grupa tog ministarstva 20. decembra izaći sa konkretnim predlozima za borbu protiv nasilja u školama, a da je, za sada, jedino izvesno da će tražiti veći broj pedagoga i psihologa u školama.
„Imamo različite predloge – da se poveća broj psihologa i pedagoga, da se deci zabrani unošenje mobilnih telefona na časove, što smatram da nije loše zbog koncentracije i praćenja nastave. Takođe, zakon omogućava da škole podnesu prekršajne prijave protiv roditelja čija su deca vinovnici nasilja“, rekao je Ružić.
BONUS VIDEO: Plemić i Lovrinčević_ Šta podstiče decu na vršnjačko nasilje i da li to nose iz kuće_
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar