INTERVJU Legendarni njujorški fotograf Džejms Hamilton za Nova.rs: Tramp je zastrašujući lažov, a biće sve gori

Legendarni njujorški fotograf Džejms Hamilton neka je vrsta vizeulnog istoričara vremena u kojem živi. Bez obzira na to da li slika bivše ili sadašnje predsednike SAD od Džordža Buša do Donalda Trampa, ili ikone rokenrola i džeza od Koltrejna do Pati Smit, ili pak obične Njujorčane u svakodnevici velegrada, Hamilton je svedok epohe.

Čovek kojeg je „Verajeti“ nazvao najvećim fotografom Njujorka svih vremena zanat je pekao u možda najboljim novinama svih vremena, mitskom „Vilidž Vojsu“, gde je objavljivao fotografije slavnih, ali i istorijske događaje, poput masakra na trgu Tjenanmen u Pekingu. O njemu je prošle godine objavljen sjajan dokumentarac „Uncropped“ („Neisečeno“, referenca na činjenicu da Hamilton nikada nijednu fotografiju nije kropovao), a „Nova“ je imala priliku da sa velikim fotografom priča na festivalu Dokumentale u Berlinu.

Jedan od prvih utisaka posle gledanja filma bio mi je da je glavni lik, osim vas, zapravo grad Njujork. Može li se to reći?

Apsolutno! To je potpuno tačno. Ja sam u filmu ispričao jednu ličnu istoriju Njujorka. To je istorija grada kroz slike. Mnogo više od fotografije kao umetnosti uvek me je zanimala fotografija kao istorija. Foto-aparat koristim kao instrument da ispričam deo istorije grada. To mi je bila glavna tema.

Jedan deo filma bavi se uličnom fotografijom, gde ste slikali obične prolaznike. Drugi deo su ljudi koji su stvorili kulturu Njujorka. Šta vam je bliže od ta dva?

Ja tu ne vidim preveliku razliku. Moje ulične fotografije uticale su na sve što sam radio, bez obzira na to da li je u pitanju portret, fotografisanje ratišta, doslovno bilo šta. U karijeri sam radio za pet različitih izdanja u Njujorku, pa sam radio veoma raznolike stvari. Ali, sve se to razvilo iz spontanosti rada na ulici. Ipak, gde god da sam radio, imao sam ogromnu slobodu. Činjenica da sam bio vlasnik svih svojih radova uticala je na to da sve to bude još važnije, jer sam s tim radovima morao da živim. Nisam smeo da ošljarim (smeh) Svaki zadatak mi je bio važan, bez obzira na to koliko je bio „mali“, jer ja sam bio vlasnik toga. A nisam hteo ničega da se stidim. Hteo sam da budem ponosan. Hteo sam da traje.

Tako su istu pažnju dobijali bviši predsednik Džordž Buš Stariji ili neki obični dečak na ulici koji se pravi da je upucan.

Upravo tako. U tom smisli, bilo mi je svejedno koga fotografišem. Nije važno da li je u pitanju slavna ličnosti ili ne, meni sve fotografije imaju istu vrednost.

Jedan od trenutaka u filmu koji oslikavaju duh Njujorka tog doba je momenat kada vi onako usput opisujete set filma „The Darjeeling Limited“ Vesa Andersona, kada kažete da Edrijena Brodija znate još iz vremena kad je bio samo klinac, jer je on sin vaše koleginice iz „Vilidž Vojsa“ Silvije Plahi. Osećate li se privilegovanim što znate takve ljude na taj način?

Apsolutno se osećam tako. Ovaj posao omogućio mi je ulazak u toliko različitih svetova kojima ne bih mogao da pristupim ni na koji drugi način. Ovo što radim je vredno upravo zbog toga. Nisam bio baš dobar u nametanju sebe, pre bih rekao da su ovi poslovi nekako našli svoj put do mene. To što su moje fotografije objavljivane u to vreme za mene je neverovatna sreća. Nisam se uvek prijavljivao za sve zadatke koje sam radio, ali sam na tim zadacima upoznao neverovatan broj divnih ljudi, od kojih su mnogi bili slavne osobe. To je bio pravi dar za mene.

Vi ste u karijeri slikali i slavne ljude na crvenom tepihu kako se krevelje za kamere, ali ste fotografisali i ljude koji su stradali na trgu Tjenanmen u Pekingu. Čini li vam se da su fotografije slavnih privlačile više pažnje od ovih fotografija koje su mogle da promene istoriju?

Ne znam. Nisam siguran da je tako. Moja jedina odgovornost je uvek bila da uradim najbolji posao koji mogu za izdanje za koje sam radio. To je sve što sam ikad radio. Isti sam pristup imao kada sam slikao istorijske događaje ili slavne ljude. Mislim da su svi listovi za koje sam radio moje fotografije tretirale jako dobro. Nikad ih nisu sekli, recimo. Uvek sam nailazio na veliko poštovanje gde god da sam radio, čak i kao frilenser. Na njima je bilo šta će s tim fotografijama dalje raditi, ali ja sam u principu uvek bio zadovoljan, jer sam bio vlasnik svojih fotografija. Ako su fotografije dobijale tretman koji su zasluživale, tim bolje, ali u jednom trenutku sam ipak morao to da prepustim njima.

Radili ste najduže u „Vilidž Vojsu“. Ne mogu da se setim nijednog lista danas bilo gde na planeti koji bi mogao da se poredi s „Vojsom“.

Ne mogu ni ja (smeh).

Da li vas to brine?

Da, brine me. Ne vidim čak ni onlajn izdanja koja bi mogla da se porede. Veliki listovi kao što je „Njujork tajms“ bi stavljali svoje autore u određene fioke. A pisci u „Vilidž Vojsu“ su imali neverovatnu količinu slobode da rade u najrazličitijim oblastima. Fotografkinja s kojom sam tamo radio, Silvija Plahi, kao zvanični fotografi „Vojsa“ pokrivali smo sve što bi nam palo na pamet. Objavljivali smo i naše fotografije koje nisu bile povezane ni sa jednom pričom u novinama, ali su ih oni objavljivali bez obzira na to. Sloboda koju su imali autori i fotografi dovela je do nastanka tih divnih novina. Mnogo ljudi je voleo „Vilidž Vojs“, a autori su uživali u slobodi koji su imali. To se videlo i u tekstovima. Ljudi su to poštovali, a i mi smo se zbog toga osećali poštovanim. Predstaviti tako raznovrstan rad u jednoj publikaciji bio je neverovatan dar.

Bilo je i malo konkurencije među autorima?

Konkurencija je postojala između „političkih“ i „kulturnih“ tema. Takmičili smo se oko prostora koji ćemo dobiti u novinama.

Vi niste imali taj problem, radili ste i jedno i drugo!

Haha, da, ja sam radio obe stvari. Nisam se mnogo muvao po redakciji. Došao bih i doneo svoje slike, ali se nisam mnogo mešao u uređivačku politiku novina, ali sam svakako bio posmatrač.

Jedan od dirljivijih momenata u filmu je kada vi i Silvija Plahi govorite o fotografijama onog drugog. Stilovi su vam veoma različiti – vi ste precizni, ona ima malo slobodniju formu, a opet nije tu bilo loše krvi.

Nikako! Uvek smo se divno dopunjavali, ona i ja. Ona moje slike smatra klasičnim, a ja njene veoma poetičnim i možda evropskim, jer ona je iz Mađarske. Jedan od njenih heroja je Andre Kertes; u filmu se pojavljuje i fotografija njih dvoje koju sam ja napravio. Njene fotografije su veoma različite od mojih, ali veoma komplementarne. Ona je imala svoj stil u novinama, a ja svoj i oboje smo radili s različtim piscima i novinarima. Imali smo divan odnos, cenili smo jedno drugo i voleli smo jedno drugo.

Ono što je zajedničko vašim i njenim fotografijama jeste da su istinite. Danas smo zatrpani fotografijama na Instagramu, ali i u medijima, koje su izmenjene raznim filterima i fotošopom. Da li smatrate da je to znak vremena u kojem živimo? Tu se uklapa i predsednik SAD Donald Tramp.

Toliko se laže u američkoj politici! Toliko je toga sumnjivo. Toliko je fotografija koje su proračunato politične. Mnoge od njih su izmenjene veštačkom inteligencijom. Teško je verovati u bilo kakve slike danas. Zaista je tako. A te slike su svuda, zahvaljujući internetu. Živimo u vremenu koje nikako ne uliva poverenje. Mislim da su fotografi sve to na neki način predvideli. Ja nikad ne menjam svoje fotografije ni na koji način. Nikad to nisam radio. Ali, strah me je od toga.

Kako se boriti protiv toga?

Ne znam. Zaista ne znam. Mogu samo da sumnjam i da to odbacim. Ali, to je slaba vajda.

Da li biste slikali Trampa?

Već sam to uradio.

Ah, da, još osamdesetih!

Poslednje novine za koje sam radio je The New York Observer. Radio sam tamo 15 godina, a poslednje tri godine je novine preuzeo Trampov zet Džared Kušner. Tramp bi se tamo muvao. Par puta sam ga fotografisao u redakciji. Bio sam jednom u čuvenoj prodavnici ploča u Njujorku „Tower Records“ i razgledao sam ploče, kad sam video da pored mene stoji Tramp. Napravio sam par fotki, naravno. On je rado ispozirao.

Da li ste tad mogli da pretpostavite da će taj tip postati ono što je danas?

Ne. Ali, možda sam ja naivan kada je politika u pitanju. Nikad nisam gledao ni „The Apprentice“, nisam imao pojma koliko ga neki ljudi vole. Znam da su ga mnogi Njujorčani mrzeli još tad. Nije ulivao poverenje ni tad, da budemo iskreni. Mnogo ljudi tada nije moglo ni da zamisli da će jednom biti shvaćen ozbiljno. A trebalo je! Jer on je ozbiljan i zastrašujući je. I biće sve gori. Za njega ništa nema nikakvu vrednost, osim stvari i ljudi koji njemu služe. Nikad u životu nisam video takvo ogoljeno laganje!

Kada to kaže fotograf, onda to ima posebnu težinu, jer fotografija mora da bude istinita. Malo je lakše sa muzičarima, a slikali ste ih toliko, u svim žanrovima i svim mogućim situacijama. Imate li omiljenu? Verujem da nisu u pitanju reperi?

Ne, nisu oni. Voleo sam rokenrol. Uvek sam voleo Rolingstonse. Bio sam i fan Bitlsa, a upoznao sam samo Džordža Harisona. Voleo sam Čaka Berija, The Everly Brothers. Ja baš dugo pamtim! Voleo sam i Elvisa. Obožavao sam i džez. Možda je više onih koje sam propustio da vidim i slikam, kao što je Telonijus Mank, Bil Evans. Ali slikao sam Koltrejna! Uz pomoć Turstona Mura iz Sonic Youth objavio sam knjigu muzičkih fotografija. On mi je mnogo pomogao, jer je bio urednik tog izdanja koje se zove zove „You Should Have Heard Just What I Seen“, što je stih iz pesme Boa Didlija „Who Do You Love“. To je divna knjiga, moram da kažem. Tada sam se oporavljao od ozbiljne povrede i dane sam provodio ležeći. Turston je došao kod mene i pomogao mi da napravimo izbor fotografija koje sam pravio godinama unazad, a koje su objavljivane u „Vilidž Vojsu“. Tamo su bila dvojica pisaca i urednika koji su se bavili muzikom – Geri Gidins, kojije pokrivao džez i Robert Kristgau, koji je pokrivao rokenrol i pop. Zbog njih sam imao neverovatnu kolekciju muzičara u svom portfoliju.

Veliki broj fotografija napravili ste u čuvenom hotelu „Čelsi“, kao i hotelu koji se nalazio prekoputa redakcije „Vojsa“ – hotelu „Albert“. Kako je to izgledalo? Uđete u hotel, a tamo se po hodnicima motaju rok zvezde svuda okolo?

Ovo se sve dešavalo u vreme čuvene dvorane „Filmor ist“. Ja sam se stalno muvao u bekstejdžu, a slikao sam i muzičare na bini. Slikao sam ih dosta i u hotelskim sobama kada su posećivali Njujork. To je bilo sjajno vreme za prikupljanje fotki muzičara. Većina intervjua je dogovarana unapred.

Ipak dosta tih fotografija izgledaju kao da ih je napravio neko ko se slučajno tu našao.

To je tačno. Kao što sam rekao, to je samo produžetak moje ulične fotografije. Zato su često vrlo opuštene i spontane i iznenađujuće.

Dešava li vam se da neki detalj na fotografiji vidite tek kad je razvijete? Jer uvek je tu neki neobičan detalj koji odskače.

Da, svakako. Uvek sam radio na analognim aparatima, tako da nisam mogao da vidim kako će slika izgledati. Za razvijanje bi mi trebalo mnogo vremena, pa mi se dešavalo da u četiri ujutro izvučem negativ i napravim printove i tek tad vidim šta sam zapravo uradio. Bilo je tu dosta slučajnosti spontanosti. Volim tako da radim, jer volim iznenađenja.

Toliko je suptilnog humora u vašim fotografijama. Pitanje je glupo, ali: Kako to radite? Imate li neki trik?

Moraš da budeš spreman na sve. Mislim da sam postao dobar u tome da uhvatim trenutak. Vrlo retko sam imao unapred planirano šta će se desiti pred kamerom. Ako si dobar, uhvatićeš to.

Kažete da je vaša namera kao fotografa da beležite istoriju. Kada danas hodate ulicama Berlina ili Njujorka, šta bi ljudi rekli – u kakvoj istoriji živimo sada?

Slike iz Berlina bi bile veoma površne, jer uopšte ne poznajem grad tako dobro. Morao bih ovde da boravim malo duže da bih mogao da svarim grad malo više, kako bih se navikao na stvari. Možda bih pravio neke kliše slike, a da i ne znam da su kliše. Teško je shvatiti neko mesto odmah. A Njujork za mene nije novo mesto. Živim tamo oko 63 godine, a posećivao sam ga stalno i pre nego što sam se tamo preselio. To je moj teren; volim ga i poznajem ga prilično dobro. Dosta se promenio.

Nabolje ili nagore?

Mnogo je bezbedniji, a to je tako jer je sve skuplji. Skup je to grad sada. Nije lako početi tamo život i karijeru na Menhetnu recimo ako si sada mlad. Morao bi da imaš dosta cimera. Šteta što je tako. Ali, uprkos svemu, to je i dalje sjajan grad za šetanje. Zabavno je slikati ga. Mada, dosta ljudi je veoma izolovano i stalno gledaju u telefone. Ulični život nije tako zanimljiv kao nekad.

Čak i u Njujorku!

Čak i u Njujorku. Zabavne su mi razlike između Njujorka i Berlina. Njujork je vaoma bučan, lud i aktivan grad. Berlin je miran i tih. To je veoma osvežavajuće i prijatno. Ali, ja obožavam akciju Njujorka. Ne verujem da bih mogao da živim bilo gde drugo u SAD. Često se pitam gde bih sve mogao da živim. Ali, kada pričamo o gradovima, Njujork je moj grad.