0
Protekle dve decenije sam potpuno sam. Ne mogu da nađem partnera, pa čak ni osobu koja bi se sa mnom družila. Niko me ne vređa, ni ne povređuje, ali mi niko i ne prilazi, u dirljivoj ispovesti za Nova.rs priča Boris Kovačić, predsednik Udruženja “Stav +” iz Subotice, koji već 21. godinu živi sa HIV virusom.
Pročitajte još:
Svet se uplašio HIV-a kad se bolest pre gotovo pola veka pojavila – i svet se i dalje plaši i beži od obolelih.
“Srbija je zaglavljena u osamdesetim godinama prošlog veka i odatle ne mrda. Odnos prema bolesti isti je danas kao i pre 40 godina, iako se mnogo toga u medicini promenilo. Nažalost, slično je i u ostatku sveta. Stigma je ogromna i pitanje je da li ćemo se ikada nje osloboditi. Ljudi se ne informišu, a to je problem. Ne znaju da danas imamo lekove, antiretroviralnu terapiju, koja u potpunosti sprečava širenje HIV-a i omogućava ljudima da normalno žive i funkcionišu. I dalje beže od zaraženih, a mi, koji živimo sa HIV-om, prinuđeni smo da ćutimo i da se krijemo”, priča Boris Kovačić, koji vodi Udruženje “Stav +”, koje se bori za bolji status HIV pozitivnih osoba u društvu.
Neznanje i strah su najteže bolesti.
“Ljudi ne žele da znaju, da se informišu, edukuju. Ne znaju da HIV, kao i bilo koji drugi virus, može da se desi svakome. Već predugo živim sam i za mene je nažalost, izgleda, nemoguće da pronađem ne samo partnera, već nekoga za druženje. Ljudi kad čuju o meni, ili na društvenim mrežama za upoznavanje shvate da se radi o meni, ili čak ako se nađemo i upoznamo, uglavnom kažu: ‘Jao ,pa ti si onaj Bors, sa HIV-om’. I tu se završava dalja komunikacija, svakako tada znam da se više nećemo videti. Ljudi ne žele da imaju ništa sa mnom, niti sa nama koji smo zaraženi. Bez obzira na ovaj usamljenički, težak život sa virusom, sve bih ponovo isto učinio. Ponovo bih javno istupio, govorio o problemima ljudi sa HIV-om i borio se za bolje lečenje i naš društveni život”, naglašava hrabri Boris.
Osim stigme, u našem društvu je, ističe on, izražena i autostigma.
“To je ono kad ljudi sami sebe ‘ukopaju’ u svoja četiri zida. Stvore sliku u glavi koja ih preplaši, misle o tome kako će reagovati njihovi bližnji kad sazanju za HIV i sami se od sebe kriju. U naše Udruženje dolazi već duže od jedne decenije, žena koja sada ima više od 50 godina i koja još članovima porodice, a ima tri ćerke, nije rekla da ima HIV. Godinama je čak čuvala lekove kod nas, u prostorijama udruženja, da oni slučajno ne nađu kod kuće, jer misli da će je izbaciti na ulicu. HIV je dobila posle smrti muža i to nikad nikome, osim nama u Udurženju, nije rekla. Imamo, međutim i ljude koji su sami rekli svojima u kući ili su čak sa njima došli kod nas i sve smo im objasnili i nikada nije bilo problema. Ipak, ljudima iz udruženja preporučujemo da poslodavcima ne govore o svojoj bolesti, jer tu nema razumevanja”, priča Boris.
U Srbiji je dostupnost lekova i zdravstvene pomoći za sada na zavidnom nivou, ali uskoro preti deficit specijalista.
“Lekari u Novom Sadu i u Beogradu koji se bave HIV-om su odlični i uvek su tu za nas. Strahujem međutim za pacijente iz Beograda, jer su lekari sa Šestog odeljenja Infektivne klinike, koji su najbolji, već pred penzijom, a kad oni odu, kako čujem, neće biti ko da ih nasledi. Mlade lekare izgleda ne zanima mnogo infektologija, a posebno ih ne interesuje HIV”, zaključuje Boris.
Nažalost, u Srbiji je, i pored prevencije, širenje HIV virusa konstantno, a najmlađi zaraženi imao je samo 15 godina.
“Neprestano govorimo o prevenciji. Nažalost, ljudi se ne pridržavaju, naročito mladi, igraju se sa svojim životom, a postoji toliko načina da se zaštite. Među zavisnicima od narkotika nema pozitivnih na HIV u poslednjih nekoliko godina, ali zato kod populacije u kojoj muškarci imaju seks sa muškarcima je vrlo izraženo, to su gej muškarci, biseksualci, trans osobe, oni koji su u zatvorima ili u vojsci. U tim grupama upražnjava se nezaštićeni seks i tu beležimo najveći broj inficiranih. Očigledno je da u odnosu muškarac – muškarac, nijedan od njih ne insistira na korišćenju prezervativa, dok je u hetero odnosu drugačije, žene strahuju ne samo od virusa, već i od neželjene trudnoće, pa muškarac koristi kondom. Prevencija je svakako svima dostupna i 100 odsto delotvorna, samo ljudi moraju da se informišu i da žele da se zaštite”, naglašava Boris.
U Srbiji svake godine bude prijavljeno oko 170 novozaraženih, a veruje se da još minimum 500 osoba nosi virus i da se rizično ponašaju jer ne znaju svoj HIV status.
“Imali smo blagi pad zaražavanja jedno vreme, ali statistike su u našoj zemlji dosta čudne. To je bilo za vreme kovida, kada se ljudi nisu testirali. Međutim, sada su se brojke vratile i opet imamo oko 170 novozaraženih godišnje. Nama, koji se bavimo ovim znači kada otkrijemo što više inficiranih jer se ti ljudi odmah stavljaju na antiretroviralnu terapiju i tako se sprečava dalje širenje virusa. Postoji određeni broj ljudi koji se ponaša rizično, a koji kao da ne žele da znaju da su pozitivni, pa se i ne testiraju”, obašnjava predsednik Udruženja “Stav +”.
Prvi put kada je javno govorio o HIV virusu i o svom stanju osećao je strah od osude.
“Posle toga, najgore je bilo što su me ljudi izbegavali, osim onih koji se bave HIV-om. Nije me nikada niko napao, ali mi niko i ne prilazi. Nezainteresovanost ljudi za ovu priču je strašna, kao da ne prepoznaju svoje rizike. Ni ja ih nisam prepoznavao, pa sam evo, završio sa HIV-om. Može svakome da se desi”, zaključuje Bors.
Lek za prevenciju HIV-a
PrEP je novi lek koji se daje zdravim osobama, koje imaju nezaštićen seksualni odnos. Postoje dva modela, oni za svakodnevno uzimanje i takozvano vikend uzimanje. U pitanju je preekspoziciona profilaksa, prevencija, za sprečavanje infekcije pre izlaganja virusu, koja se koristi pre izlaganja seksualnom odnosu. U Evropi je još 2016. zakonski odobren ovaj lek, a kod nas tek ulazi u pripremnu fazu za zakonske tokove. Ne može se uzeti bilo gde, već samo u određenim ustanovama, a osoba koja ga uzima mora biti pod kontrolom lekara.
BONUS VIDEO
