Hoćemo li zbog zagađenja ostati žedni pored vode

Od vremena kada smo se kupali u čistim i bistrim rekama, kada smo se mogli napiti rečne vode a da nam se ništa loše ne desi, nije prošlo mnogo godina. Danas je sve drugačije, iz reka vadimo tone đubreta, svedočimo pomorima riba, postavljanju MHE, a pored reka u kojima smo se kupali, zapušavamo nos. Pred nama su dva puta, jedan kojim moramo koračati krupnim koracima u popravljanju onoga što smo pokvarili i ovaj kojim smo ovde stigli i koji nas vodi ka samouništenju.Profesor dr Olivera Novitović iz Užica, godinama se aktivno bavi zaštitom životne sredine i to na globalnom nivou. Kaže da nade ima ali je suština u čoveku i politici. Čovek je na prvom mestu ali sistem mora regulisati poštovanje zakona, rad institucija i inspekcijskih službi.„Kada je u pitanju zaštita životne sredine, problemi su na svim nivoima. Bez dubokog, organizovanog i detaljnog rada i kompentencije ljudi koji mogu da pokrenu te procese, ne možemo uraditi ništa. Problema ima svuda ali kod nas je specifično što smo mi zaboravili da su voda i vazduh uslov za život. Očevici smo da je voda jako zagađena, to je činjenica. Mislim da je, pre svega u okviru ministarstava, nedovoljno angažovano ljudi da pokrenu na svim mogućim nivoima, pre svega svest a onda i sve ostalo. Umesto strukom, previše se bavimo politikom, ne postoji iskrenost i otvorenost. Dosta su prisutni interesi što potvrđuje gradnja i tih malih elektrana. Jadni ljudi se dignu i pruže otpor ali treba nešto da dokazuju a ni oni nisu dovoljno kompetentni da sve argumentuju ali znaju da braneći prirodu rade pravu stvar. Imamo šanse da se pokrenemo ali bez detaljnih i sveobuhvatnih projekata, ne samo na papiru već njihove implementacije, to nije moguće. Problem su prljave tehnologije a zakoni moraju da urede sistem“, kaže za portal Nova.rs Profesor dr Olivera Novitović.

Umesto da iz reka zahvatamo bistru vodu, svedočimo scenama kramera koji iz reka zahvataju tone smeća, onog koga smo sami u reku bacili. Olako prihvatamo sve što je u plastičnoj ambalaži, svaki proizvod smo spremni da iz prodavnice ponesemo upakovan u plastičnoj kesi. Teška nam je staklena ambalaža i cegri od prirodnih materijala ali, ako se ne dozovemo pameti, smo sve bliži danu kada će nam najteža biti torba sa vodom, koju ćemo skupo plaćati. Proizvodnjom abnormalne količine plastike sami sebi uskačemo u stomak.„Prozvodnja biorazgradivih i kesa za jednokratnu upotrebu kao i koriščenje platnenih torbi, sigurno bi dali doprinos. Sa druge strane su ljudi koji su se našli u biznisu i koji plastiku proizvode na tone. Sve kupujemo u plastičnoj ambalaži koju često nastavljamo da koristimo u domaćinstvu a ta plastika oslobađa loše elemente koji dolaze u reakciju sa upakovanim sadržajem. Ljudi ne razmišljaju o posledicama, ne bave se kvalitetom pakovanja u kojima kupuju hranu a najčešće nemaju dovoljno znanja o tome. Treba da pređemo na staklenu ambalažu koja se lako reciklira a nema nikakav negativan uticaj na zdravlje ljudi i prirodu. Dobar primer je Rusija koja plastičnu ambalažu izbacuje iz upotrebe a korišćenje plastike će biti krajnje kontrolisano“, dodaje Prof.dr Olivera Novitović.Profesorka Novitović je, u vreme kada se u Užicu gradila deponija Duboko, jedina bila je protiv njene izgradnje na način na koji se to desilo. Zalagala se da se pre svega grade reciklažni centri i da pažnja pre svega bude usmerena na primarnu selekciju kako bi u telo deponije dolazilo što manje otpada.„Ako primarno vršimo selekciju otpada i razdvajamo ga na mestu nastanka, onda ga i najmanjim količinama šaljemo u zemlju i vodu. Reciklaži se mora dati prioritet, a ne sanitarnim deponijama koje su bez razdvajanja otpada u stvari nesanitarne, samo se tako zovu. Ako se već ima i ulaže novac, onda tehnologije moraju da budu najbolje a ne da se biraju jeftina rešenja, ona neće dati rezultate. Sa dobrim tehnologijama u zemlju i vodu će ići daleko manje otpada nego što je to slučaj danas. Svako se problemi moraju rešavati i prekograničnom saradnjom o čemu svedoče slike Drine i Lima ali i mnogo drugih reka“, ističe Prof.dr Novitović.

Negativan uticaj na reke u najvećoj meri imaju i otpadne vode. U Srbiji se prečišćava samo 5-10% otpadnih voda a više od 50% industrijskih postrojenja ne prečišćava otpadne vode. Prema podacima Ujedinjenih nacija, dve trećine svetske populacije, nestašica vode će pogoditi do 2025.godine.