Do ponovnog viđenja moj Stole, užički šmekeru, jer nema smrti, ima seoba

Društvo 22. jun. 202209:43 > 09:43
Podeli:
Stojan Drčelić Foto: Zoran Lončarević/Nova.rs

Otišao je naš Stole. Stojan Drčelić. Moj brat, kolega, mentor, uzor… Otišao je prerano. Požurio je u besmrtnost, u legendu srpskog žurnalizma, da stane rame uz rame sa urednicima kakve ova zemlja nikada više neće imati. Valjda je shvatio da se kvalitet odavno preselio gore, a sam više nije mogao sa bašibozlukom i nesojem koji se ovde zapatio.

U ovom pokvarenom svetu, gde pakost i zloba nadilaze sve moralne vrednosti, Drčela je bio ono čega danas sve manje ima. Bio je čovek.

U godinama kad se duša lako kupuje i jeftino prodaje i kad su ljudi bez kičme i morala preplavili medijski prostor, Stole je bio jedan retkih koji nisu poklekli pred lažnim mesijama, čuvarima nacije i samoproklamovanim herojima. Umeo je da vikne “Car je go” onda kad to mnogi nisu smeli, nisu hteli ili nisu umeli da kažu i napišu.

Pročitajte još...

Da je hteo, mogao je da bude njihov i sigurno bi bio bogato nagrađen. Umesto toga izabrao je da bude svoj. Da li ga je to koštalo? Sasvim sigurno, ali ljudi poput Drčele nikad nisu marili za cenu kad je sloboda u pitanju.

Taj usud da živi u rđavom vremenu za profesiju koju je toliko voleo i zahvaljujući kojoj je upoznao voljenu Zoru, nije ga naterao na povlačenje, naprotiv. Naš Drki je zauzeo borbenu poziciju i do poslednjeg daha je hrabro odbijao sve napade primitivnih i lažljivih osvajača. Branio se istinom i poštenjem. Umeo je kaže - mi da se branimo kao Sovjeti pod Staljingradom.

I stvarno, taj nikad nije napuštao front, niti se davao uplašiti. Bio je istinski vitez!

Ima nečeg sudbonosnog i u tome kako je otišao te proklete nedelje. Znamo da pravi novinari žive svoj poziv, znamo i da velikim novinarima velike priče same dolaze, ali samo oni najveći mogu od svog odlaska da naprave vest.

Stole je u redakciji našao kolege, prijatelje, životnu saputnicu, a na ulici je pronalazio priče. Na kraju je na ulici njega našla priča o njemu.

“Evo vam da imate da zavrtite đevrek”, kao da ga čujem kako nam govori i šeretski se osmehuje dok mi pokušavamo da se osvestimo i shvatimo šta nas je to snašlo.

Imao sam sreću da me sudbina sa njim spoji na Novoj. Upoznali smo se kad je pokrenut portal Nova.rs i istog trenutka smo postali naši. Tog momenta je počelo druženje koje će u naredne dve godine biti u znaku zajedničkih anegdota i profesionalnih i životnih lekcija koje ostaju za ceo život.

Stojan Drčelić i Vojislav Milovančević Foto: Nova.rs

Bio je oslonac u teškim trenucima, onaj kod koga se išlo po savet kad stvari ne idu kako treba i onaj kog prvog zovete kad hoćete da podelite radost i proslavite važan događaj.

Uvek je bio tu.

Niko nije umeo kao taj užički šmeker da vas obodri kad padnete i kad vam nije ni do čega. Bila je dovoljna jedna njegova opaska, jedan štos i istog momenta bi sva nervoza i sekiracija prestale.

“Vidi, da ti kažem.. Mnogo veći problem od tog tvog je taj kako se ti ponašaš i kako ulaziš ovde kod mene. Sine, u ovu kancelariju se ulazi tako što se nogom otvaraju vrata, ali ne zbog bahatosti, već zato što su ruke pune darova”, umeo bi da kaže dobri moj Drčela.

Šarmom i spontanom duhovitošću plenio je sve oko sebe. Nije bilo čoveka koji je proveo neko vreme s njim, a da nije u jednom trenutku počeo da ga citira i ponavlja njegove rečenice. Zapisaćemo ih, druže, nećemo dozvoliti da se zaborave.

Vojislav Milovančević i Stojan Drčelić Foto: Nova.rs

Stole moj dobri, evo već dva dana kako povremeno bacim pogled ka ulaznim vratima naše redakcije, sve se nadajući da ću te u jednom trenutku videti kako se pojavljuješ nasmejan, sa rejbankama na glavi, i kako mi, onako u svom stilu, dobacuješ:

“Šta je, mali? Opet ti i neke tvoje kombine? Pa znate li vi iz Požege za bilo šta osim za kombinu? Kome si to mislio danas da se use**š u život?”

Znam da se uzaludno nadam, ali je se od tebe ne mogu oprostiti. Tvoje ime i smrt ne idu zajedno. Zbog tebe, dobri moj, želim da verujem da onaj svet postoji i da Onaj odozgo zna šta radi i da planski prvo uzima najbolje među nama.

I želim da verujem, brate moj Drčela, da ovo nije kraj i da ćemo se jednog dana ponovo sresti i da ćeš mi ti, uz taj tvoj šeretski osmeh, reći kako nigde ne možeš da pobegneš od nas iz Požege.

Do ponovnog viđenja, moj Stole.

Nema smrti, ima seoba.

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar