Ceo svet priča o seriji "Adolescencija", a u Beogradu večeras i sutra gostuje predstava koja se efektno bavi istom bolnom i važnom temom

U svetu kojim vlada toksična muževnost, od muškaraca se još od ranog detinjstva očekuje da budu fizički snažni, da kriju emocije i da na svaki izazov reaguju agresivno i dominantno. Svaki dečak s Balkana zna o čemu je ovde reč, ali decenijama taj fenomen prosto nije imao svoje ime. Kad te neko udari, ti udri jače; kad te nešto boli, ćuti i trpi; kad te nešto potrese ili pogodi, nemoj da bi pustio suzu.

U seriji „Adolescencija“, priča je mračna i prilično ekstremna, jer se bavi ubistvom jedne devojčice, dok predstava „Kralj“ bira suptilniji pristup, gde se kroz igru ispituju tabui jednog izrazito mačo sveta.

Australijski koreograf Šon Parker i bugarski kompozitor Ivo Dimčev stvorili su delo od 70 minuta u kojem se interpretiraju gestovi i odlike karaktera u mačo ponašanju, podstaknuti humorom i nežnošću pesama koje Dimčev izvodi uživo. Na sceni koja je delom koktel-bar, a delom džungla, Parker i Dimčev postavili su predstavu u čijoj se pozadini kriju i njihove lične priče o odrastanju u konzervativnim sredinama koje su surovo kažnjavale svako pokazivanje emicija i slabosti.

Parker u razgovoru za „Novu“ kaže da je odrastao u maloj sredini u Australiji, a da je njega i Dimčeva, koji je ponikao u duboko balkanskoj Bugarskoj, povezalo upravo odrastanje.

„Ivo se identifikuje kao kvir, ja se identifikujem kao kvir i biseksualac. Tamo gde sam ja odrastao, bilo je nemoguće da se predstavite kao biseksualna osoba. Pretukli bi vas odmah. Kada sam odrastao, najlakše mi je bilo da sebi kažem: Okej, prosto ću imati devojke. Jer, na taj način me niko ne bi mrzeo“, kaže Parker.

Ipak, prema njegovim rečima, sada su stvari totalno drugačije, a Sidnej je gej prestonica Australije. Dotle je ipak bio dug put, koji ne bi bio moguć da nije bilo hrabrih gestova otpora.

„Na početku sam mogao da krijem svoju gej stranu, ali morao sam da budem jak, uvek su mi govorili da ne smem da plačem. Borio sam se idejom o tome kako da postanem dobar muškarac, ako su te ceo život učili da odgovaraš nasilno i agresivno na sve izazove. To je povezalo Iva i mene. Osim toga, ja sam se još u mladosti bavio baletom i pevanjem i dosta su me tukli, pa sam morao da se branim“, kaže Šon Parker.

Za razliku Australije, gde su se stvari od tog vremena dosta promenile, Bugarska je, poput Srbije, ostala duboko konzervativno društvo. Ivo Dimčev je odrastao u Sofiji, ali je ranije nastupao i u Beogradu.

„U Beogradu sam ranije uvek nastupao u veoma bezbednim uslovima. Nastupao sam u noćnim klubovima sa kvir publikom koja me zna i prihvata. Nisu tamo slučajno, jer prate moj rad i zato što komunicira s njima. Ali, kada šetam ulicom u mojoj šarenoj ‚pikaso‘ jakni, ljudi blenu u mene na isti način kao u Sofiji, dok u Berlinu ili Njujorku niko ne bi ni obratio pažnju na to što nosim. Ali, ovde štrčite iz gomile“, kaže Dimčev.

Moraš da pružiš otpor većini

Ekscentrični umetnik, koji je pisao originalnu muziku za „Kralja“, ali u predstavi nastupa i kao igrač, kaže da umetnici koji su deo ovih društava moraju da ostanu verni tome što su i da ne prave trule kompromise. To ga je skupo koštalo, jer i dan-danas u matičnoj zemlji redovno dobija pretnje smrću.

„Ponekad se trudim da u javnim prostorima u Bugarskoj budem nevidljiv, jer znam da imam dovoljno platformi na kojima mogu da izrazim svoj identitet širom sveta, pa mi to više nije toliko važno. Ali, kada sam bio klinac nisam imao te platforme, jer mi je jedina platforma bila moja škola ili komšiluk, pa su ‚normalci‘ stalno imali sukobe sa mnom. Ja sam na to navikao, pa sam još u vrlo ranom uzrastu osećao otpor. Ali, istovremeno sam svestan da pokazivanje toga što jesi predstavlja formu dijaloga, jer tako se dijalog pokreće. Važno je da pružiš otpor, ali i da budeš ljubazan i prijateljski raspoložen. Da nisam odrastao na ovaj način, ne bih tako lako izlazio na kraj sa pretnjama smrću koje dobijam u Bugarskoj. Dobijam ih stalno, to je za mene normalno. To sam pretvorio u svoju umetnost. Zato je umetnost tako važna za mene, jer i ovakve stvari mogu da pretvorim u umetnička dela, u nešto lepo. Ja to koristim da bih svetu i publici rekao nešto važno kroz svoj rad“, kaže Dimčev.

Sama scena na kojoj se odvija predstava „Kralj“ neobičan je i efektan spoj fensi koktel-bara i divlje džungle.

„Hteo sam da se sve dešava u koktel-baru, jer svi gosti nose smokinge, a kada se zavesa podigne, ideja mi je bila da izgledaju kao pripadnici vladajuće elite, koje vladaju svakim društvom, bilo gde na planeti, dok ostatak sveta gori. To su, dakle, muškarci koji imaju moć i koji su se okupili u svom svečanom izdanju, ali je svet u kojem su se našli zapravo džungla. Oni samo misle da su napredni, ali zapravo žive u džungli. Do kraja predstave, polovina njih je golo, a njihove društvene uloge su dekonstruisane. Tu se krije pozadina svega što se dešava u svetu“, kaže Parker.

Svet je podeljeniji nego što je ikad bio

Zanimljivo je da je „Kralj“ izvođen i u Palestini, u Ramali. Dok muškarci u odelima vladaju svetom, kao što Šon Parker kaže, Ramala je doslovno gorela. Postavlja se pitanje kakav je osećaj izvoditi delo pred tako različitim publikama i kako biti optimista kada gledate svet kojim smo okruženi.

„Optimista sam, ali sam i realista. Nažalost, ljudska vrsta ima toliko toga da nauči. Trebaće nam dosta vremena dok se to desi. Takođe, mislim da je svet podeljeniji nego što je ikad bio. Delom, mislim da je tako zbog ovih sprava (pokazuje na telefon, prim. nov), preko kojih sve što se dešava možemo da konzumiramo za nekoliko sekundi. To može biti i dobro i loše, ali sve se dešava ogromnom brzinom. Ne saznajemo nešto za par meseci, kada prava istina ispliva, nego u realnom vremenu. Na globalnoj političkoj sceni, imate i ekstremnu desnicu i ekstremnu levicu. Za mene lično, radikalno razmišljanje je radikalno razmišljanje, odakle god da dolazi. Kada sam prvobitno pravio ovaj rad, Tramp je tek dolazio na vlast prvi put. Bio sam zapanjen činjenicom da neko ko je tako ekstreman može tako uspešno da se obraća ljudima“, kaže Parker.

Australijski koregraf vidi i jasnu vezu između pogrešno shvaćene muževnosti i zloupotrebe političke moći.

„Uspon radikalnih moćnika samo pokazuje koliko političari koriste strah da bi ostali na vlasti. Kao što imate različite vrste muževnosti, tako imate i različite vrste vlasti i moći. Oni se prepliću. S druge strane, imate i žene političare koje su uradile neke veoma ekstremne stvari. Moć ostaje moć bez obzira na rod. Mi se u našem delu fokusiramo na muškarce i šta to znači biti muškarac danas. Zanima nas prelazak dečaka i mladića u muškarca, kada oni prelaze sa intelekta na instinkt. Otud i džungla kao mesto radnje“, kaže Šon Parker.

Fenomen serije „Adolescencija“: Borba protiv milenijuma evolucije

Veliki uspeh serije „Adolescencija“ na Netfliksu postavlja pitanje da li je konačno došao trenutak da se na globalnom nivou ozbiljno priča o toksičnoj muževnosti.

„Gledao sam seriju i mislim da je neverovatna. Mi smo rad na ovoj predstavi počeli 2015. godine, a serija me je oduševila jer me je odmah podsetila na naša razmišljanja o tome kako dečaci postaju muškarci. Da bi dečak postao dobar muškarac, potrebno je mnogo toga, jer se tu borimo protiv milenijuma evolucije. Muške tendencije su biološke i evolutivne, to se ne može dovoditi u pitanje. S druge strane, imate tu hipermuževnost koja može da bude izuzetno štetna, jer dečaci danas prerano imaju naloge na društvenim mrežama, prerano gledaju pornografiju, izloženi su ekstremno muškim pogledima na život. A serija je i u pričanju priče, ali i režiji fascinantna, veliki sam njen fan", kaže Šon Parker za Nova.rs.

Recenziju serije "Adolescence" pročitajte ovde.