INTERVJU Dora Jung povodom premijere filma u Njujorku: Ne slušaj aplauz, samo idi dalje

„Premijera u Njujorku donosi uzbuđenje, ali i odgovornost, jer film ‚Abundance‘ osvetljava dvadesetogodišnji rad Beogradskog festivala igre i njegovu međunarodnu poziciju. Više od treme, osećam zahvalnost što će ova priča biti predstavljena pred tako važnom i stručnom publikom. Uostalom, za 53 godine trajanja tog filmskog festivala, nijedan film iz ovog regiona nije prikazan“, kaže Dora Jung, reditelj filma „Abundance“.

Lista učesnika u filmu istinski je impresivna, od Barišnjikova i Kilijana do Izabele Roselini i Akrama Kana. Koliko sama ta činjenica govori o dometima Beogradskog festivala igre?

Prisustvo ovih izuzetnih umetnika u filmu samo potvrđuje značaj Beogradskog festivala igre na svetskoj sceni. Njihovo učešće nije samo odraz njihovog poštovanja prema festivalu, već i svedočanstvo o njegovom kvalitetu i međunarodnom uticaju. Festival je, sasvim neočekivano, postao mesto susreta najvećih umetnika i koreografa, a Beograd – važna referenca u koreografskim karijerama.

Jedan od komentara koje čujemo u filmu je da je publika festivala mlađa nego što je prosek za slične manifestacije širom sveta. Koliko to govori o samom festivalu i može li se slično očekivati i za vaš film?

Ovaj podatak govori u prilog dinamičnosti festivala i njegovoj sposobnosti da privuče nove generacije publike. Beogradski festival igre uspešno balansira između klasike i savremenih stremljenja, što očigledno rezonuje sa mlađom publikom. Prikazati Kilijanov rad, pa uvesti hrabro Kubija, Merzukija, Laskaridisa, a onda začiniti sa Blankom Li ili Lejlom Ka… jeste ono što odlikuje ovu manifestaciju. Nadam se da će i film „Abundance“ privući različite generacije gledalaca, jer osim što beleži istoriju festivala, govori i o univerzalnim vrednostima umetnosti i strasti prema umetničkoj igri. Uostalom, Izrael Galvan je strast već u prvoj sceni.

Dimitris Papajoanu kaže u filmu da je festival „jednom nogom u klasici, a drugom u novim tendencijama“, a da bi on voleo da publika BFI u budućnosti više naginje ka eksperimentalnijim formama. Kako vam se čini nakon 20 godina festivala, koja strana će prevagnuti?

Beogradski festival igre je uspeo da sačuva ravnotežu između klasičnih i avangardnih pristupa. Eksperimentalne forme su neizostavan deo savremene umetnosti i verujem da će ih publika sve više prihvatati. Međutim, festival će i dalje ostati otvoren za različite izraze, jer je upravo ta raznovrsnost ključ njegovog uspeha.

Prvi festival je bio finansijski fijasko. Delovalo je da drugog izdanja neće biti, ali evo nas danas, 20 godina kasnije, čekamo novo izdanje festivala. Šta mislite, u čemu je trik?

Trik je u istrajnosti, jasnoj viziji i bezrezervnoj posvećenosti.

Festival pravi pet žena i jedan muškarac (tehnički direktor Srđan). Delovi filma koji se bave problemima u produkciji nekako su prilično „muški“ – tiču se instalacija, tehničkih detalja, logistike. Ipak, te žene već 20 godina uspevaju da reše probleme. Kako?

Pitanje sugeriše da su određene produkcijske oblasti „muške“, ali ako tako postavimo stvari, moramo se zapitati: prema kojim kriterijumima? Da li govorimo o tradicionalnim podelama uloge u poslu? O društvenim očekivanjima? O stvarnoj fizičkoj zahtevnosti određenih zadataka? Ono što znamo jeste da je Beogradski festival igre opstao i rastao zahvaljujući izuzetnoj posvećenosti svog tima, bez obzira na to ko se bavio kojim delom organizacije. Ako je nešto „muško“ u tehničkim problemima, onda je svakako „žensko“ u istrajnosti, prilagodljivosti i sposobnosti da se problemi reše. A možda je ključno pitanje zapravo – koliko su ovakve podele uopšte relevantne kada govorimo o stvaranju nečega što traje i ostavlja trag? Žene koje stoje iza festivala pokazale su da nema prepreka koje se ne mogu prevazići kada postoji vizija. Njihova sposobnost da rešavaju složene produkcijske izazove dokaz je da u umetnosti – kao i u životu – nije presudno ko se bavi kojim poslom, već koliko je u tome dobar ili uporan.

Ko su vam bili najveći uzori kad ste pravili film? Meni prvo na pamet pada neverovatan film Vima Vendersa o Pini Bauš. Lestvica je, dakle, postavljena dosta visoko…

Vim Venders i njegov film o Pini Bauš svakako su bili inspiracija, jer su uspeli da na poetski i vizuelno zadivljujući način prenesu suštinu umetničke igre na filmsko platno. Kao i vizuelni jezik i narativna struktura filma “Mr. Gaga” Tomera Hejmana – način na koji arhivski materijal, koreografske sekvence i intimni intervjui stvaraju slojevitu priču o umetničkoj viziji Ohada Naharina. Takođe, “Apolo” (HBO) film koji mi je pružio dragoceni uvid u to kako se kroz montažu, ritam i zvučni dizajn može preneti ne samo istorijska važnost jedne institucije, već i njen puls, energija i transformacija kroz vreme. Svi ovi filmovi su me inspirisali da istražim kako jedan umetnički pokret ili institucija postaju kulturni fenomen – ne samo kroz velike umetnike koji ih oblikuju, već i kroz energiju, rizike i borbe koje stoje iza njih. U tom smislu, „Abundance“ nije priča o festivalu, već i o njegovom duhu, svedocima i vremenu u kojem nastaje. Nadalje, lestvica jeste visoko postavljena, ali svaki film traži sopstveni put.

Film zatvara Mihail Barišnjikov, koji se doslovno klanja Aji Jung i onim što je BFI postigao. Nakon toga slede neke neverovatne cifre o broju predstava, koreografa, posetilaca koje je festival privukao. Šta je u narednom periodu najveći izazov pred festivalom?

Verujem da je to 22. Beogradski festival igre. Aja uvek ponavlja kako je od Miše Barišnjikova čula najvažnije pravilo u svom radu, a to je da ne sluša aplauz. Samo ide dalje.

Sa Ćirilovom kroz Tel Aviv

Možda najdirljiviji momenat u filmu posvećen je Jovanu Ćirilovu, čiji jedan pogled iz zadnjeg reda bi bio dovoljan da direktorka festivala Aja Jung zna da li predstava vredi ili ne. Koliko nam Jovan fali danas?

Ja sam imala sreću da odrastam uz neke fenomenalne ljude. Tasovac i Ćirilov su verovatno najviše obeležili moje detinjstvo. Kada bi Jovan dolazio kod nas ili kada bi išli negde zajedno, za mene je to bio praznik. Jovan je posedovao dečiju radoznalost i duhovitost. Secam da se sam jedne godine u Izraelu sa Jovanom gledala sve dečije predstave na nekoj pozorišnoj smotri. Aja se šetala po Tel Avivu, organizovala sastanke, ugovarala saradnje, a Jovan i ja smo jurili po pozorištima. Sa predstava smo često izlazili našminkani, kao klovnovi, sa nekim ludim kapama ili rekvizitom, a onda se beskrajno radovali sledećoj predstavi. Baš sa Jovanom, rađao se i oblikovao taj novi Festival igre. Bio je verovatno najbolji poznavalac pozorišne umetnosti, ali i pozorišnih (ne)prilika u regionu. Bio je Ajin prijatelj, ali i neko čije je ona mišljenje uvek tražila i slušala. Takvih nije bilo previše. I još nešto, Jovan nas je zasmejavao svojim prikazima likova koje ja i danas srećem po pozorištima… Nedostaje zauvek.