Budući prvaci jedva znaju da govore: Pucaju od informacija, a pažnja im je nula

Budući prvaci, čini se da imaju sve informacije koje su im potrebne u njihovom uzrastu, i više od toga, ali nemaju sposobnost komunikacije, ni kombinatorike.“Nažalost, svi odgovori koje mališani dobijaju u današnjem svetu, su u gotovom obliku, kod njih ne postoji traganje za rešenjem, putem čitanja knjiga, razgovora sa roditeljima ili gledanjem obrazovnih emisija, što su deca nekada radila. Takođe, većina dece ne dobija odgovore od svojih roditelja, jer oni su stalno zauzeti. Celokupna ljudska populacija se promenila sa tehnološkom erom, pa su tako i prvaci, što je očekivano. Ipak, kada bi rad sa decom kod kuće, bio kao nekada, sve bi bilo mnogo bolje i zdravije. Deca kad dođu kući više ne razgovaraju sa roditeljima, od njih ne dobijaju odgovore, već isključivo od trećeg lica, a to su mediji, igrice, a najviše internet. Tako se njihova sposobnost verbalne komunikacije, odnosno govora smanjuje i deca u socijalnom smislu zaostaju, dok im je glava prepuna raznih informacija, koje smo mi dobijali tek u kasnijem uzrastu” objašnjava Stankov.

Gotove informacije i odgovori na dečija pitanja koja pronalaze na internetu i televiziji, ne daju njihovim umovima priliku da istražuju, da se malo namuče, da kroz razgovor sa roditeljima, ali i sa drugarima u parku, nešto saznaju.“Takođe, veliki problem su igračke. Deca ih danas imaju previše. To im remeti koncentraciju. Roditelji kompenzuju to što ne provode vreme sa decom, time što im kupuju igračke, umesto da sa njima bar 20 minuta dnevno prave figure od plastelina, kartona, da slažu pazle i pomažu deci da razvijaju svoj um, a ne samo da ga pune informacijama, koje ne razumeju i ne znaju šta će sa njima. Budući prvaci imaju govorne smetnje jer ne razgovaraju ni međusobno, ni sa roditeljima” naglašava školski psiholog.Najveći problem, koji je ustanovljen na testiranjima, je pažnja, koja kod šestogodišnjaka i sedmogodišnjaka u potpunosti izostaje.

“Pažnja im je rasuta, a grafomotorika im je takođe dosta slabija u odnosu na prethodne generacije, zbog korišćenja mobilnih telefona. Takozvana fina motorika, opozicija palca i rad sa šakom, manipulacija prstima kod njih je slabo razvijena. To je zato što se u nižem starosnom dobu deca više ne igraju sa bockalicama, niti sa sitnim kockicama, kao što su ranije, pa su tako vežbali rad palca i prstiju. Postoje i dalje porodice koje su visoko edukativno podsticajne, ali ih je jako malo. Najviše je onih u kojima roditelji samo misle kako da finansijski obezbede decu ili je karijera na prvom mestu. U takvim kućama nema ubačenih sadržaja, odnosno dete se samo snalazi kad ga nešto interesuje, roditelji nemaju veliku ulogu u vaspitanju, a ni u obrazovanju. Mnogi sa decom komuniciraju kasno uveče kad dođu sa posla i to gledajući ih preko ekrana telefona ili kompjutera. Kada pitamo dete, na primer: Šta znači ljubav? Odgovara: To je kad te mama voli. Međutim ne umeju da opišu ljubav, da kažu da je to lepo osećanje, da ljubavi daju neku boju i tome slično. Tu se pogube, jer složeno razmišljanje za njih je nemoguće. U logičkim operacijama zaostaju, jer nisu navikli da kombinuju, isprobavaju, eksperimentišu, da sumnjaju, istražuju i to je tužno” zaključuje Stankov.