Piše Ivan Milićević: Hadži Nada i Vlada

U pitanju je sudija koja je pre dve i po godine bila član sudskog veća Apelacionog suda u Beogradu, koje je jednoglasno, pravosnažno, oslobodilo krivice nekadašnje šefove Resora državne bezbednosti za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije. Vrhovni sud nedavno je usvojio zahtev za zaštitu zakonitosti Vrhovnog tužilaštva, te nedvosmisleno utvrdio da je pravosnažna oslobađajuća presuda, u jednom delu, doneta uz bitne povrede zakona, ali osim te užasavajuće konstatacije, zakonski više nije bilo moguće da se bilo šta promeni u odnosu na epilog slučaja i činjenicu da za ovaj zločin nema odgovornih.

Dok je zgrožena javnost i dalje sabirala utiske o nezakonitoj presudi, osvanula je vest da je beogradski advokat Vladimir Todorić, podneo krivične prijave protiv petoro sudija veća Apelacionog suda koji su tu odluku doneli. Upravo su njegove izjave, date listu „Danas“ tim povodom, bile povod za reagovanje sudije Hadži Perić, jer su vaistinu, u nekim delovima, slučajno ili možda s podmuklim predumišljajem, bile netačne i neprecizne.

Svejedno, utisak koji je za sobom ostavilo ovo dopisivanje, najblaže rečeno je mučan i oduran, jer se s obe strane naziru užasavajuće i grozomorne lične pobude, koje nemaju ama baš nikakve veze s potrebom za istinom i pravdom, koje porodicu Ćuruvija zaobilaze već četvrt veka.

S toga bi najpre trebalo postaviti pitanje - ko je, u najopštijem smislu, advokat Todorić da podnosi prijave protiv sudija u ovom slučaju? Ako izuzmemo upitan kredibilitet (jer zaista je teško svariti činjenicu da zastupnik Nenada Stefanovića, upravo tužilaštvu na čijem je on čelu, podnosi prijave protiv sudija, među kojima je čak i majka bliskog Stefanovićevog tužioca, danas takođe penzionerka), kao i činjenicu da nikada nije bio uključen u slučaj Ćuruvija, ali i da se u svom dosadašnjem radu nije baš preterano proslavio kao uspešan zastupnik oštećenih u krivičnim postupcima, postavlja se pitanje, otkud u svemu tome on i zašto baš on.

Na stranu što je nesuvislo diskutovati koliko je sve to uopšte primereno, vaspitano i ukusno dati sebi za pravo bilo kakvo reagovanje i medijsko eksponiranje ovim povodom – pre nego što stvarni i jedini oštećeni u ovom postupku preduzmu određene korake kao što su i najavili – to jest porodica Slavka Ćuruvije.

Da se razumemo, prijavu može da podnese svako ko zna da piše, čita i razabira odredbe Krivičnog zakonika i krivičnog dela „kršenje zakona od strane sudija“, ali kome bi elementarno pristojnom i kućno vaspitanom moglo da padne na pamet da sa tim istrčava ispred tuđe dece i porodice? Pa se još i pride isfrlja činjenicama i obezbedi sudiji Hadži Perić, siguran prostor, u uglednom listu, da se s njim dopisuje.

Malo je reći – fuj!

Sa druge strane, sudija Hadži Perić, koja je uzgred, u slobodno vreme pesnikinja, uspela je da u svoj lirskoj širini i naizgled neuhvatljivosti smisla svog reagovanja ospori Todorićeve „greške“, a potom, osnovne teze koje se tiču slučaja „Ćuruvija“, pokuša da zamagli i izvitoperi. Da li je bila sudija izvestilac ili predsednik veća minorna je stvar u odnosu na onu suštinsku – da je bila jedna od potpisnica oslobađajuće nezakonite odluke u jednom ovako delikatnom predmetu.

Tačno je da nije bilo nikakvog „menjanja zapisnika“ u najbanalnijem fizičkom smislu, kao što je tačno da ta sintagma može da ima sasvim drugačiji prizvuk. Ali je ipak najtačnije da je u završnoj presudi izjava krunskog svedoka „ostajem pri navodima iz istrage i nemam šta da dodam“ najednom pretvorena u „svedok je promenio iskaz“, pa nazvali to menjanjem, falsifikovanjem, lirskim tumačenjem zapsinika...Izbor reči možda može uneti pometnju u smisao, ali posledica nesporno ostaje ista.

Trajna i nepromenjiva.

Trenutak u kojem je lirski fokus pretočila u epsko tumačenje Zakona o javnom informisanju i nastavila da spinuje ubrzanim tečajem "Danasu" o profesionalnom izveštavanju, te "dužnoj novinarskoj pažnji" sudija Hadži Perić, bila je na ivici da zaseni sve nenivoe primerenosti koje je prethodno uspeo da dosegne njen sagovornik.

Jer, u najmanju ruku je ogavno novinarima držati nekakve pridike o zakonskim propisima, u slučaju kada odredbe nekog drugog zakona, u odnosu opet na jednog novinara, a koje se tiču sitnice zvane njegov život, nisu očigledno ni pročitane ni istumačene sa dužnom sudijskom pažnjom. Čak, pet puta.

Svaka popravka, ispravka više nije moguća.

Nastupila je apsolutna konačnost.