3
"Žao mi je što su moje kolege bez volje, entuzijazma i što govore kako nas niko ne poštuje i kako nam je mala plata. Ja obožavam svoj posao i posle 20 godina rada smatram da je naša dužnost sveta. Zato se užasavam kada mi kažu da sam prosvetar. Ja nisam prosvetar, ja sam prosvetitelj“. Ovim rečima za Nova.rs započinje priču profesor engleskog jezika Borko Petrović iz Paraćina, koji je osvojio nagradu za najboljeg predavača na svetu u konkurenciji sa nastavnicima iz 110 država.
Profesora Borka je poznavala cela Srbija, ali i šire još pre ove nagrade jer, kako kaže za naš portal, svuda se „petlja“, voli da putuje i upoznaje druge obrazovne sisteme, a sve zbog toga da neko novo znanje prenese deci. Kako kaže, to mu je glavna motivacija kada ujutru uđe u učionicu, te da mu plata ništa ne znači.
„Želeo sam što više obrazovnih sistema da obiđem, da vidim šta imaju to dobro što bih mogao da uzmem za svoju zemlju. Bio sam u Danskoj, Finskoj, Švedskoj, Turskoj, Rusiji, Italiji, Belgiji. Žao mi je kad mi đaci kažu samo da završim gimnaziju, pa da odem negde, a ja im kažem mene to rastužuje. Zaustavim čas i pitam ih znate li ko je vaš nastavnik, znate li kuda sam sve išao. Trudim se da putujem da bi preneo znanja i vama, a vi hoćete da odete? Zašto mi da ne napredujemo? Onda im pokažem klip kad Miki Rubiroza kaže čim dođem do nekih para koje nešto vrte, odoh ja u svet, a Bane Bumbar kaže znaš šta, veća je fora ostati u Beogradu i činiti sve da jednog dana tamo dvojica kažu prava stvar je otići u Beograd. E na tome ja radim, da moja zemlja bude poželjna, da uspemo da stvorimo neki lepši sistem u kome ćemo biti srećni i zadovoljni i mi i naša deca“, kaže profesor Petrović.
Kako dodaje, do sada je dobio nekoliko velikih ponuda koje je odbio kao iz šale jer ne želi da napusti svoju zemlju.
„Izuzetno poštujem svoju očevinu i dedovinu. Uvek kažem deci Morate da shvatite da ste dužni, kakva god da je naša zemlja, da uradimo maksimalno što možemo za nju, a poslednja opcija da bude emigracija“.
Pročitajte još:
3
0
6
Profesor Borko priznaje da mu tokom školovanja uopšte nije bilo lako jer je doživeo vršnjačko naislje, pa je morao da promeni školu.
„Bio sam krupno dete, a dobrica, svi su se vežbali na meni, dok to jednog dana nije otišlo predaleko jer sam ćutao, nisam se nikom žalio. Pojavili su se fizički i psihosomatski problemi, nakon čega su moji roditelji shvatili da moraju da promene sredinu. Promena mi je jako dobrodošla, jer sam u toj drugoj školi stekao mnogo drugara, ali sam stekao i sjajne nastavnike. To je škola u kojoj i danas radim, Osnovna škola „Stevan Jakovljević“, najbolja osnovna škola na svetu“. Nažalost, nemam lepo iskustvo ni u srednjoj školi, pola nismo ni išli zbog bombardovanja, imao sam utisak da sam pogrešio smer, pa sam se prebacio na drugi. Sumnjao sam u svoje kvalitete kao đaka, a sve to zbog standarda tadašnjih profesora. Oni nisu imali individualni pristup, nego su se svima obraćali kao da je samo jedan đak prisutan. Nisu me razumeli, zato sam i otišao u ćuprijsku gimnaziju koja mi je mnogo više prijala, a i metode tih profesora. Zato se trudim da radim onako kako je meni prijalo kad sam bio đak“, kaže naš sagovornik.
Odmalena je voleo tehnologiju, te mu nije teško što je noću uglavnom budan jer se baš tada povezuje onlajn sa ljudima sa druge polulopte.
„Ljudi sa druge zemljine hemisfere mene zovu, čujemo se, razgovaramo. Treba sve ukombinovati, radim i noću i danju. Nikad nijednom kolegi nisam rekao ne mogu. Koliko god da mi je bilo teško, da sam pod pritiskom zbog nekog projekta, uvek sam nastojao da svakom izađem u susret. Svaki dan sam srećan što radim to što radim i smatram da je to najbitnijeu ovom poslu. Pitaju me zašto nisam pevao jer znam da pevam i bio sam Prvi glas Srbije, kažu mi đaci pevači su dobro plaćeni, lepo zarađuju, a ja im kažem zašto kada radim najlepši posao na ovom svetu“.
Nedavno je, priseća se, dobio pismo zahvalnosti od bivšeg učenika koje ga je i podsetilo koliko voli ovaj posao.
„Imao sam jednog dečaka koji je sada na fakultetu, bio je izuzetno težak slučaj, imao je probleme iz autističnog spektra, bez roditelja, u hraniteljskoj porodici, uvek sam verovao u njega, mnogo je voleo tehnologiju, usmeravao sam ga, štedeo je dok nije kupio kompjuter, pa je ćaskao sa prijateljima širom sveta, pomogao sam da sklopi kontakte i on je sada na IT akademiji, engleski mu je savršen. Zahvalio mi se na svemu, izvinjavao se za nestašluke koje je pravio, e to mi je najveći uspeh, zato ja radim. Nema veće nagrade nego spasiti nečiji život i izvesti ga na pravi put. To je najsvetija misija koja postoji u čovečanstvu osim lekara koji leče i duhovnika koji leči dušu, mislim da smo mi u vrhu profesija. Nažalost, nipodaštavaju je i ne gledaju na nju ozbiljno, a ne znam zašto. Ja se tako ponašam svakog dana, sreo moje đake u maksiju, na slavi, na ulici, u kafani, prema njima se uvek tako ponašam i oni mene poštuju i taj autoritet u meni prepoznaju i znaju da ono što kažem zaista mislim“.
Profesor Petrović sam kreči svoju učionicu, prikuplja sredstva da kupi lap top, projektor i sve što treba, a sve zbog svojih đaka koje želi da nauči.
„Deca samo moraju da veruju jer je mnogo malo entuzijasta u prosveti koji će ubediti decu da stavrno misle ono što predaju. Mnoge škole su me zvale posle ove nagrade, da dođem kod njih i da držim motivacioni govor kolegama jer ja naprosto zračim entuzijazmom, imam tu zaraznu energiju. Kad uđem u zbornicu, ja dignem kolege, kažem im kažite ponosno ja sam učitlej, ja sam nastavnik. Mi unosimo svetlost i u najtamnije kutke ove planete, gde god uđemo u koju god učionicu. Neko posrne pre, neko kasnije, meni stalno pričaju kako ću se istrošiti, kako neću više biti ovakav, teško je raditi u takvom okruženju, a ja kažem ne dam se ni danas, lepo mi je još uvek. To je neki moj recept“.
Kaže da je najsrećniji kad vidi da su đaci naučili nešto na njegovom času, pa mu bude puno srce kada pitaju šta će raditi već sledeći.
„Jezik je primarna stvar koja im otvara sva vrata, pa gledam kome šta škripi, ali bitna je volja i želja, sve ću ih lepo naučiti. Đacima više nije dovoljno kad im se kaže da će im to gradivo možda zatrebati. Vratim ih u stvarnost tako što otvorim neki portal prema Egiptu, Indiji ili Americi, vidimo se sa njihovim vršnjacima, ćaskamo preko Skajpa, i onda shvate da imaju iste probleme, dele ista interesovanja, slušaju istu muziku, gledaju filmove… I krenu da u tom razgovoru usavršavaju engleski jezik, posvećuju se nekim lepim stvarima, umetnosti, muzici“.
Za kraj razgovora, profesor priznaje da ima veliku podršku porodice i prijatelja, ali i da mu žena često zamera što je „u svakoj čorbi mirođija“.
„Žena me zove Sveti Sava, nervira se što dajem maksimalno sebe i od svog džepa kada treba, međutim kad vidim da je za opšte dobro za zajendicu, ja radim to po svaku cenu. Ja sam takav čovek. Ja zapravo ne radim, nego idem na posao da se zabavljam, a čast mi je da se deca zabavljaju sa mnom“, kaže profesor.
BONUS VIDEO:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare