"Ne želim da skrnavite telo", odgovor je većine ljudi u Srbiji, koje lekari, nakon smrti člana porodice, pitaju da potpišu saglasnost, odnosno daju pristanak za presađivanje organa. Naime, svaka osoba u Srbiji koja doživi moždanu smrt biće donor organa, ali samo ukoliko se tokom života nije upisala u Registar “nedavalaca“ i ako njihovi bližnji potpišu pristanak za transplantaciju. Vlada Srbije usvojila je izmene i dopune Zakona o presađivanju ljudskih organa i Zakona o ljudskim ćelijama i tkivima, koji su sada na usvajanje prosleđeni Skupštini Srbije. Međutim, za više od 2.000 najteže obolelih u našoj zemlji, kojima je svaki dan zlata vredan, a život im zavisi od transplantacije novih, zdravih organa, ove izmene zakona, nažalost, ne donose ništa novo.
Dopune zakona donele su samo formiranje Registra za nedavaoce organa. Pre ovih izmena, u Srbiji je mogao biti donor samo preminuli koji je tokom života posedovao donorsku karticu i za kojeg su članovi porodice dali potpis, tačnije saglasnost za presađivanje organa. Sada su kartice ukinute, ali je saglasnost porodice i dalje neophodna.
U udruženjima, koja se bore za izmene Zakona o presađivanju organa, smatraju da ove dopune nemaju veliki značaj.
„Dok su postojale donorske kartice, posle smrti su lekari morali da pitaju porodicu za saglasnost, bilo da je pokojnik imao karticu ili ne. Apsurd je što je većina porodica, koje su potpisale saglasnost za donorstvo, bila za ljude koji uopšte nisu posedovali karticu, dok ovi koji su za života želeli da doniraju organe, to nisu mogli, jer njihovi bližnji nisu dali potpis. Po Zakonu, koji je usvojen još 2018., svi smo potencijalni donori, ali se porodica pita za saglasnost i dalje. Sada je samo dorađen zakon, tačnije formiran je Registar ‚nedavalaca‘, odnosno ljudi koji ne žele da doniraju organe i koji će biti upisani“, objašnjava za Nova.rs Mladen Todić, predsednik Udruženja „Zajedno za novi život“ .
Naše društvo nije spremno za radikalniji Zakon o presađivanju organa.
„Kao društvo nismo spremni za savremeniji pristup, u smisli da zakon dozvoli transplantaciju sa preminulog, koji se tokom života nije izjasnio da se protivi doniranju i ima karticu. U tom slučaju lekari ne bi morali da traže pristanak od porodice. U Hrvatskoj, kao i kod nas, postoji pretpostavljena saglasnost o donorstvu, ali lekari nemaju zakonsku obavezu da pitaju porodicu za pristanak. Praksa je pokazala, da ih oni ipak pitaju, iz poštovanja prema pokojniku. Svi ostali članovi ovog Zakona u Srbiji, prepisani su iz hrvatskog. Hrvati su pre donošenja takvog zakona radili ozbiljnu kampanju, duže od 10 godina“, kaže Todić.
Priče o „žutoj kući“, vađenju i prodaji organa i ubijanju ležećih pacijenata u ove svrhe, kao i o presađivanjima bez pristanka porodice, najčešći su negativni i neprimereni komentari građana, koji se plaše izmena ovog zakona i protive transplantaciji, među njima su i oni koji iz religioznih pobuda ovo ne žele i kojima je najvažnije da sahrane pokojnika „celovitog“, a problem je što ne shvataju da organi samo jedne preminule osobe mogu spasiti čak osam života.
„Nama će trebati 20 godina priče o ovome da bismo mogli da izmenimo Zakon, tako da pristanak porodice nije obavezan, ako je osoba tokom života imala donorsku karticu i samim tim je automatski donor posle smrti. Ljudi iz malih sredina u Srbiji ne daju pristanak za transplantaciju, najčešće uz izgovor da ne žele da se ‚skrnavi telo‘. Njima je neophodna edukacija po ovom pitanju, u suprotnom nikada neće razumeti koliko je značajna transplantacija i koliko života samo jedna osoba može da spasi“, naglašava Todić.
Prema uputstvima Uprave za biomedicinu Ministarstva zdravlja, svi oni koji ne žele da budu donori posle smrti, moraju da pošalju pismenu izjavu sa svojim ličnim podacima na adresu ove institucije ili da se obrate izabranom lekaru.
Pročitajte još:
“Oni koji ne žele da budu donori organa, moraju biti upisani u Registar. To znači da na mejl adresu: [email protected] svi građani treba da napišu izjavu da ne žele da budu donori i da napišu svoje lične podatke”, kažu za Nova.rs u Upravi za biomedicinu.
Takođe, izjava o protivljenju darivanja ljudskih organa, odnosno tkiva, daje se na propisanom obrascu izabranom lekaru davaoca organa, odnosno tkiva, odnosno ovlašćenom licu za evidentiranje pismene izjave u Upravi za biomedicinu. Maloletno lice i punoletno lice koje nije poslovno sposobno, izjavu o protivljenju daje u prisustvu roditelja, odnosno staratelja, piše u zakonu.
Najave da će donori organa biti svi koji se nisu izjasnili suprotno, nisu tačne. Naime, pre transplantacije, za svakog preminulog, član porodice moraće da potpiše pristanak, bez obzira na to što ime umrlog ne stoji u Registru „nedavalaca“.
U Zakonu o presađivanju ljudskih organa navodi se, u odredbama koje su dodate i izmenjene, da se „ljudski organi sa umrlog lica mogu uzeti radi presađivanja, samo ako se to lice za života nije protivilo darivanju usmeno ili u pismenom obliku“.
Ukoliko izjava o protivljenju nije evidentirana u registar lica koja ne žele da daruju svoje organe ili tkiva, „pristanak za uzimanje ljudskih organa sa umrlog lica daju punoletno dete, supružnik, vanbračni partner ili roditelji umrlog lica, u trenutku kada budu obavešteni o smrti potencijalnog davaoca“, propisuje zakon.
Pre uzimanja ljudskih organa sa umrlog lica kod kojeg je utvrđena smrt, doktor medicine, koji je na čelu tima, dužan je, zajedno sa koordinatorom, u skladu sa zakonom kojim se uređuje zaštita podataka o ličnosti, da proveri: identitet davaoca i da li je u registru lica koja ne žele da daruju svoje organe, odnosno tkiva, evidentirana izjava o protivljenju.
Kada koordinator uvidom u registar utvrdi da umrlo lice pre smrti nije dalo pismenu izjavu o protivljenju, dužan je da odmah pozove člana porodice umrlog i da ga na prikladan način upozna sa daljim postupanjem i informiše ga o pravu da o uzimanju organa od umrlog lica može dati pismeni pristanak ili odbiti davanje pristanka.
„Sa umrlog maloletnog lica, koje je za života bilo pod roditeljskim staranjem, dozvoljeno je uzimanje ljudskih organa samo na osnovu pismenog pristanka oba roditelja, odnosno jednog roditelja ako je drugi umro ili je nepoznat ili je potpuno lišen poslovne sposobnosti ili je bio potpuno lišen roditeljskog prava prema umrlom maloletnom licu“, dodaje se u zakonu.
Uprava za biomedicinu je organ državne uprave koji obavlja nadzor nad sprovođenjem ovog zakona i podzakonskih akata, kao i inspekcijski nadzor nad radom zdravstvenih ustanova.
Propisane su i novčane kazne od 500.000 do milion dinara za prekršaje pravnog lica, odnosno zdravstvene ustanove koja se ne ponaša u skladu sa ovim propisima.
Podsetimo, u 2022. godini u Srbiji nije izvršeno nijedno presađivanje organa, a po broju transplantacija 2021. godine, Srbija je na samom dnu u svetu, iza nas su samo Pakistan, Venecuela i Etiopija.
BONUS VIDEO: Mladen Todić: Onima koji čekaju transplantaciju organa pomogla bi podrška medija i SPC
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare