0
"Pitate u šta su potrošene te pare? Pa potrošene su, ljudi vide svoju računicu. U čemu je vide to pitajte njih“. Ovim rečima je predsednik Republike Srbije za novinare prokomentarisao vest koja je ustalasala našu javnost – da će rukovodstvo državne telekomunikacione kompanije Telekom za isključiva prava prenosa predstojećih 6 sezona utakmica engleske fudbalske Premijer lige platiti iznos od fantastičnih 100 miliona evra po sezoni, odnosno ukupno 600 miliona evra.
Piše Rodoljub Šabić
Iskreno, kada sam prvi put čuo navedeni iznos, nisam poverovao, pomislio sam da je spin.
Reč je o iznosu koji je samo nešto malo manji od ukupnog iznosa ostvarenog trogodišnjom brutalnom restrikcijom penzija. Skoro 10 puta je veći od onog koji je do sada za istu stvar plaćao konkurent, Sport klub, a čak nekoliko puta veći i od iznosa koji se plaća za prava prenosa Premier lige na prostoru neuporedivo bogatijeg i unosnijeg regiona Nemačke, Švajcarske i Austrije, piše on za Peščanik.
Svi ekonomski eksperti sa kojim sam imao priliku da o ovom razgovaram ocenjuju da je reč o neshvatljivo netransparentnom potezu koji je teško, praktično nemoguće prepoznati kao ekonomski racionalan. Niko od njih ne vidi mogućnost da se taj novac vrati, a još manje da se na ovakvom poslu nešto zaradi.
Potrošnja ovog zbilja enormnog iznosa otvara mnoga pitanja koja zahtevaju odgovore.
Dva se posebno izdvajaju. Prvo, je li pravi cilj ove operacije nastavak bespoštednog rata sa konkurencijom (koja to nije samo na planu sportskih prenosa) i želja da se njeno poslovanje po svaku cenu ugrozi? Kao u slučaju nedavnog monopolskog sporazuma o saradnji Telekoma s Telenorom kad nisu ni skrivali da je pravi cilj uništenje konkurenta, SBB-a.
I drugo, sme li se isključiti mogućnost da se radi o naduvanom iznosu radi ispumpavanja novca iz kompanije u neke druge, za sad prikrivene svrhe? Kao u slučaju famoznog Telekomovog preuzimanja Kopernikusa.
Inače Vučić je ogromnu cenu objasnio i tim da su „Đilas i Šolak u prvom krugu nudili i više ali u drugom ne“. Ne znam otkud predsednik zna momente iz tog nadmetanja, ne znam ni je li to tačno, nisam razumeo ni šta kao argument to treba da znači, ali svakako ne vidim zašto bi to uopšte trebalo da nas zanima. Potezi privatnih kompanija, racionalni ili ne, njihov su problem i njihova stvar.
Sa iracionalnim potezima menadžmenta kompanija u javnom vlasništvu stvari stoje bitno drugačije; oni nisu i ne smeju biti ničija privatna stvar. I zato su novinari i mediji poslušali predsednikovo uputstvo i pitali Telekom. Ali je Telekom, ne deleći ni izbliza predsednikovu ekstrovertnost, odgovorio samo oveštalom frazom – poslovna tajna.
Ovo je prihvatljivo? Ili je prema vlasnicima kompanije (što su građani Srbije, bilo indirektno sa državnih 78%, bilo direktno kao vlasnici oko 22% udela) sasvim neodgovorno i neprihvatljivo? Ne može biti dileme, apsolutno je neprihvatljivo to da od menadžmenta svoje kompanije vlasnici, građani još nisu dobili nijednu pouzdanu informaciju.
Što nas vraća na ono ljudi vide svoju računicu. To jeste tačno. Ti koji ovako odlučuju imaju nekakvu svoju računicu, ali ona ima malo veze sa interesima pravih vlasnika, države i građana. Zar bi u suprotnom bilo moguće da dug preduzeća vrtoglavo raste iz godine u godinu. Za samo nekoliko godina, 2017-20, dug Telekoma uvećao se sa nešto više od 300 miliona evra na oko milijardu i po. Sa još 600 famoznih miliona Telekom se ili sasvim približio granici nepodnošljivosti ili je čak prekoračio.
Evidentno se računa na žalosnu praksu da obaveze državnih firmi, bez obzira da li su proizvod neodgovornih megalomanskih politikantskih ili korupcionaških apetita, pokrivaju građani Srbije. Ali ta praksa mora da prestane, to je od doslovno od egzistencijalnog značaja za državu, društvo i građane.
U iole uređenim zemljama ovakvo poslovanje, a pogotovo ovako ekstravagantne poslovne operacije, po pravilu izazivaju interesovanje i angažman nadležnih organa, od onih za zaštitu konkurencije do tužilaštva i policije. Krajnje je vreme da se, u interesu pravih vlasnika, građana Srbije, oni koji vode državna preduzeća i oni u Vladi koji ih kao svoje poslušnike postavljaju, podsete na stvari koje su očito zaboravili. Na to da i naši zakoni predviđaju slična rešenja i sankcije, uključujući i krivične, zatvorske, za one koji prouzrokuju štetu preduzećima koja vode i zastupaju, o čijoj imovini i interesima bi morali da se staraju. I da, koliko god im, ušuškanim u sopstvenu bahatost, primena zakona u odnosu na njih izgleda neverovatno, s tim, u neko dogledno vreme, izvesno treba da računaju.
(Izvor: Peščanik)
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
