Reagovanje Kovačevića na tekst o procentu zaposlenih koji rade za mimimalac

Reagovanje prenosimo u celosti:Mnogo puta sam naišao na analize“ gospođe Sarite Bradaš (ispred Centra za demokratiju) koje barataju jednostavnim podacima o zaradama zaposlenih u Srbiji i gde se stalno ukazuje na, reklo bi se, neopravdano velike razlike u zaradama po sektorima (privatni, javni) i lošu distribuciju po visini zarade, koristeći statistički pokazatelj medijane umesto proseka i broj ljudi koji primaju minimalnu zaradu a sve to u kontekstu, reklo bi se, lošeg standarda, siromaštva i teškog preživljavanja što se ilustruje odnosom minimalne plate i potrošačke korpe itd. Republičkom zavodu za statistiku se još spočitava da nije izašao sa „najnovijim” podacima o broju onih koji primaju „minimalac” pa se barata starim brojevima.Problem sa statistikom i brojevima nije netačnost ili neažurnost, ali golem problem jeste zloupotreba podataka i krivotvorena interpretacija, naročito politikantska, pod plaštom naučnoistraživačkog cilja i metoda. Odličan primer je upravo „analiza“ gospođje Bradaš u kojoj se zamenjuje tema i krivotvori metodologija u svrhu, čini se, analize siromaštva i nejednakosti. Niko, imalo upućen u problematiku siromaštva i nejednakosti ne govori o ovim fenomenima na bazi statistike zarada, a kamoli o preživljavanju i merama egzistencijalnog minimuma. Naprosto zato što zarade ne odražavaju ukupne prihode, standard i egzistencijalne uslove stanovništva. Svetska banka je davno (osamdesetih godina) pokrenula metodološka istraživanja i odgovarajuća statistička istraživanja na globalnom planu oko ovih tema i sada je to jedna od ključnih preokupacija Svetske banke, ali ne samo ove institucije. Istraživanje koje je svojevremeno sprovodila i naša statistika (pod vođstvom Svetske banke) zvalo se Living Standard Measurement Survey (LSMS). U ne tako davnoj prošlosti Evrostat je definisao Evropsko istraživanje (Anketu o prihodima i uslovima života / Survey on Income and Living Conditions

SILC]) koje Republički zavod za statistiku sprovodi od 2013. godine, u dvogodišnjoj periodici, objavljuje podatke i iste dostavlja Evrostatu. (Podaci iz istraživanja Anketa o prihodima i uslovima života za 2019. godinu objavljeni su u Saopštenju PD10

broj 283, od 15.10.2020.] „Siromaštvo i socijalna nejednakost, 2019“ i nalaze se na sajtu Republičkog zavoda za statistiku, na adresi: https://www.stat.gov.rs/oblasti/potrosnja-prihodi-i-uslovi-zivota/prihodi-i-uslovi-zivotal ).No, nije sve počelo od ovog evropskog istraživanja. Tema siromaštva i nejednakosti starija je i od nove metodologije i od Evrostata. Državna statistika Srbije (i bivše Jugoslavije) još je pedesetih godina prošlog veka uvela u sistem statističkih istraživanja fundamentalnu Anketu o prihodima i rashodima domaćinstava (APD). Sedamdesetih godina je već počelo da se računa tzv. apsolutno siromaštvo (koje Republički zavod za statistiku i sada računa za potrebe Tima za borbu protiv siromaštva i nejednakosti Vlade Republike Srbije), kao i mere nejednakosti: TZV. Džini (Gini) koeficijent i decilna analiza.Gospođa Bradaš zanemaruje (prenebregava) dinamički aspekt u statistici zarada kako se ne bi pokazao snažan rast u ciklusu od 2015. do sada, kao rezultanta ukupnog napretka u ekonomskoj sferi i sveopšte stabilnosti na tržištu i u finansijskom sektoru. Rast plata u periodu 2015. (prosek) do polovine 2021. bio je 50% (sa 368 evra na 553 evra). Minimalna zarada je, za nekoliko godina, udvostručena. Sva ostala demonstracija razlika po visini zarada kao da advocira za tzv. egalitarizam tj. komunističku idealnu jednakost koje nije bilo ni u posleratnoj boljševičkoj fazi komunizma i socijalizma. Nije čudo ako smo mogli da čitamo i slušamo ekonomski program određenih političkih subjekata i lidera o državi kao graditelju kompanija koje bi bile poslodavci stotinama hiljada ljudi. U toj egalitarističkoj viziji tržišta i podržavljene ekonomije nema ni faktora kvalifikacije ili obrazovanja kao nužnog diferencijala zarade. Zato ni gospođa Bradaš, verovatno, kada poredi plate u javnom i privatnom sektoru ne pominje razlike u obrazovnom nivou i profilima. Da, razlika u visini zarade između javnog i privatnog sektora postoji u korist javnog sektora, ali javni sektor čine javna državna i lokalna preduzeća, obrazovanje, zdravstvo i državna uprava gde većinu zaposlenih čine lica sa visokom stručnom spremom. I upravo u periodu koji se pominje u analizi, od septembra 2020. godine do juna 2021. prosečna zarada van javnog sektora je nominalno porasla za 10,3% au javnom sektoru 6,7%. I da, medijalna zarada je manja od prosečne, ali i medijalna zarada prati rast prosečne zarade i ona je u junu 2021. (poslednji raspoloživ podatak) u odnosu na januar 2018. godine (prvi raspoloživ podatak) nominalno veća za 29%, dok je prosečna zarada u istom periodu porasla za 30%, pri čemu u javnom sektoru 28%, a van javnog sektora 33%.Šta kažu podaci (glavni indikatori) Republičkog zavoda za statistiku o kretanja siromaštva i nejednakosti u periodu od 2013. do 2019. godine? Sinhronizovano, jasan i značajan napredak u Smeru smanjenja siromaštva i nejednakosti. I pored uvreženog ubeđenja (koje je i lajtmotiv raznih medijskih i kvazianlaitičkih eksplikacija) da se nejednakost produbljuje i da se manjina bogati a većina pauperizuje. Naročito je postala omiljena priča sindikalnih i društvenih „mislilaca” i kritičara svega postojećeg. U tom taboru je i „množina” učenih profesora sa društveno humanističkih škola i nauka.Pogledajmo brojeve. U naznačenom periodu, stopa rizika od siromaštva ili socijalne Isključenosti je pala veoma značajno — sa 42% na 31%. Stopa rizika od siromaštva je pala sa 24,5% na 23,2%. S obzirom na izvesne korelacije nesporno je da je ta stopa nastavila da pada u 2020. i 2021. godini.Džini (Gini) koeficijent (kao ključna mera nejednakosti) pao je sa 38,0 na 33,3. Značajno se, znači, smanjila nejednakost. Još jedna mera nejednakosti tzv. kvantilni odnos (količnik 20% najsiromašnijih prema 20% najbogatijih) smanjio se sa 8,6 na 6,5.***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram