0
Dobrovoljni penzioni fondovi predstavljaju takozvani “treći stub” penzionog osiguranja u Srbiji i oni funkcionišu na dva načina: tako što sredstva uplaćuju građani sami za sebe ili to umesto njih čine poslodavci. Imajući u vidu koliko su niske državne državne penzije, ovakav vid štednje i osiguravanja budućnosti građanima ipak može obezbediti nešto lagodniji život nakon završetka radnog veka. Još jedna prenost ovih fondova jeste ta što ona nije vezana za radni odnos korisnika i na taj način mogu da štede i lica koja nisu u radnom odnosu.
Jovan L. ima 30 godina i već je počeo da razmišlja o tome da li će jednog dana moći da živi od plodova svog rada. Budući da ne očekuje visoku penziju, odlučio je da investira u dobrovoljni penzioni fond.
„Ne mogu da se oslonim isključivo na državnu penziju jer život postaje sve skuplji. Ne želim da dođem u situaciju da nemam ni za lekove, zbog čega sam i odlučio da na vreme počnem da obezbeđujem sebi dostojanstvenu starost“, rekao je Jovan.
Pročitajte još:
On jednom fondu koji posluje na srpskom tržištu uplaćuje 5.000 dinara mesečno. Plan mu je da narednih 30 godina svakog meseca uplaćuje ovaj iznos, a da sredstva kasnije povlači 15 godina. Prinosi penzionog fonda, od kojih iznos koji će Jovan kasnije primati zavisi, variraju iz godine u godinu i uglavnom nisu veliki jer zakonska regulativa nalaže da najveći deo ulaganja bude u državne obveznice. Međutim, ako bi se uvek kretali oko, recimo, pet odsto, koliko kalkulatori penzionih fondova nude po „difoltu“ kao prosečan prinos, Jovanova „privatna“ penzija bi iznosila 31.267 dinara mesečno.
I broker Nenad Gujaničić smatra da čitav koncept dobrovoljnih penzionih fondova ima smisla jer na taj način građani po okončanju svog radnog veka imaju neki dodatni izvor prihoda, pored državne penzije koja nije visoka, i to bez obzira na to koliko zarađuju.
Ipak, on ističe da ovakvi fondovi u Srbiji nisu mnogo razvijeni.
„Postoji nekoliko društava koja se time bave i njihova imovina je prilično mala. Ima više razloga zašto oni nisu razvijeni, ali glavni preduslov za njihovo funkcionisanje je razvijeno finansijsko tržište, što kod nas nije slučaj. Ti penzioni fondovi uglavnom investiraju u državne obveznice što i nije loše jer veći deo mora da bude u sigurnim državnim hartijama. Međutim, nemamo razvijeno tržišt kapitala gde bi oni mogli da investiraju u velike kompanije koje se kotiraju na berzi“, objašnjava Gujaničić za Nova.rs.
Prema tome, dodaje, glavni problem je što, tehnički, zbog gorenavedenog, i privatni fondovi zavise od države Srbije.
Od 1. februara ove godine, maksimalni iznos neoporezivih uplata u dobrovoljne penzijske fondove iznosi 6.541 dinara, a i poslodavci mogu da povećaju iznos doprinosa koje uplaćuju za svoje zaposlene, oslobođeni od plaćanja poreza na dohodak građana i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, do sume od 6.541 dinara.
“Ono što je generalno bio problem sa penzionim fondovima i u svetu i kod nas jesu niske kamate, koje su išle ka nuli i onda su prinosi bili niski“, ističe Gujaničić.
Ipak, zaključuje naš sagovornik, s obzirom da su fondovi pod kontrolom NBS i posluju po striktnoj zakonskoj regulativi, ovakav način investiranja sa sobom nosi najmanji rizik.
Sa druge strane, urednik portala Kamatica Dušan Uzelac smatra da ulaganje u privatne penzione fondove ni ne kreće od prinosa, budući da neko ko ulaže u ove fondove i ne očekuje neki „mastan“ prinos, već stabilnost i dugoročnost same investicije.
„Kao što samo ime kaže, to su penzioni fondovi i sam taj finansijski proizvod treba da zadovolji potrebe onih koji žele da povećaju svoju penziju. To se može uporediti sa tankerom na moru, on ide polako i bira oprezne putanje. Razlog je što ta investicija treba da traje 20-30 godina, a i država ne dozvoljava da imaju rizična ulaganja. Dakle, država kaže ‚ne možeš ti da se igraš sa parama građana‘“, ističe Uzelac za Nova.rs.
Navodi da je pogrešno posmatrati penzione fondove na kratak rok jer nisu ni predviđeni da funkcionišu tako i kada bismo hteli da proverimo njihovu efikasnost, morali bismo da uzmemo u obzir neki period od pet do 10 godina jer je poenta dugoročnost ulaganja.
„A što se korisničke strane te priče tiče, ako ne znate šta ćete s parama, to uopšte nije loša opcija. Jer, ako ne znate šta biste uradili sa parama koje imate, dajte ih nekom ko zna, to su upravo ti fondovski pristupi“, kaže naš sagovornik i ističe da penzija danas samo deli isto ime sa penzijom nekada.
To su, kaže, potpuno različiti proizvodi, kao što i paradajz danas nije isti kao onaj koji smo jeli pre 30 godina.
„Ranije je penzija bila ugodna starost, danas je samo osnovna starost. I to se promenilo u svim državama sveta. One će biti sve ‘osnovnije’. To nijedna država ne može da kaže – ‘ne znamo koliko ćemo moći da garantujemo za vas’. Ali sama činjenica da postoji regulativa koja dozvoljava alternativne penzije, znači da država zna šta se tu dešava“, zaključuje Uzelac.
BONUS VIDEO Gordana Matić: Recept za penzije ne treba da prepisujemo iz EU
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
