Kako je Srbija došla na skoro 30 milijardi evra javnog duga

Na primer, slušamo Vučića u aprilu ove godine: današnji javni dug je 26 milijardi evra, rekao je tada Vučić, dodao da je 2012/2013 godine bio 21,1 milijardi evra, rekao da se odnos javnog duga i BDP gotovo i da nije uvećao “uprkos poplavama i koroni”, pa zaključio da je javni dug 2012. bio 56 odsto BDP-a, a da je “danas 58 procenata” BDP.Sve je jasno, zar ne? Sreću, doduše, malo kvari ono što i “vrapci znaju” - nebrojeno mnogo puta je predsednik govorio da je, kada je on došao na vlast, javni dug bio 79 odsto: predsednik, izgleda, ne računa da je bio na vlasti od 2012. do 2014. godine, te se godine, izgleda ne broje.No, šta je sve od ovoga tačno? Čitaoci se neće iznenaditi - gotovo ništa. Maltene nijedna brojka u ovoj Vučićevoj izjavi iz aprila - a ona je uzeta jer sadrži ceo kompleks neistina o javnom dugu, čiji se delovi neprestano ponavljaju i propagiraju kroz režimske medije - nije tačna, a nije poznato ni da li je bilo kakvog reagovanja na ove debelo prekrajane brojke zarad političke propagande.Najpre, ono što Vučić stalno napominje, a tačno je: nije toliko važno kolika je apsolutna visina javnog duga (u dinarima ili evrima ili dolarima), nego je važno koliki je odnos duga i bruto domaćeg proizvoda (BDP), odnosno, da li je zemlja sposobna da taj dug vraća.Samim tim, njegovo (netačno) poređenje apsolutnih iznosa duga iz 2012. i iz aprila 2021. nema mnogo smisla - na kraju 2012. (kad je Vučić, sa Dačićem i Dinkićem na vlasti već skoro pola godine) ukupni javni dug bio je 17,7, a ne 21,1 milijardi evra, što je tada iznosilo 52,9 odsto BDP-a. Ovo su zvanični podaci Ministarstva finansija.

Prethodno, vlada Mirka Cvetkovića je nasledila javni dug od svega 26,8 odsto BDP-a, odnosno ukupno 8,8 milijardi evra. No, “u amanet” je dobila i svetsku ekonomsku krizu, a sa svoje strane je povukla katastrofalne poteze podležući političkim ucenama PUPS-a - zarad opstanka koalicione vlade, penzije su za samo pola godine povećane za skoro 30 odsto. Ovime je postavljena “tempirana bomba” u javne finansije, jer je taj trošak postao sistemski: usred krize, znatno su pali prihodi države, rashodi se nisu smanjivali, samim tim porastao je i deficit, odnosno razlika između prihoda i rashoda.Da bi zapušila rupe, država je mogla ili nešto veliko da proda, odnosno privatizuje, ili da se zadužuje, i to po visokim kamatnim stopama - a očito da nije bilo političke volje da se skrešu javni rashodi. Negde krajem 2011. ili početkom 2012. javni dug je prešao zakonom propisanu granicu od 45 odsto BDP-a i do dana današnjeg država na ovaj način krši sopstveni Zakon o budžetskom sistemu, naravno, bez sankcija, s obzirom da ih zakon nije predvideo.Kako je već bilo reči na ovom mestu, ni nakon promene vlasti, od 2012. do 2014. država nije vodila adekvatnu fiskalnu politiku, s obzirom da su deficiti bili ogromni, što je za posledicu imalo i dalje neprestano povećanje javnog duga. Vučić i tumači Vučića odriču se odgovornosti za tadašnje vođenje ove politike, uz izgovor da SNS nije kontrolisao ministarstvo finansija, niti ministarstvo privrede (Dinkić&Dinkić) sve do izbora 2014. godine. Formalno, to je tačno, ali, suštinski, Vučić je bio taj koji je - pored živog ministra finansija i privrede - potpisao međudržavni sporazum Srbije i Ujedinjenih arapskih Emirata, kojim se svi kasniji ugovori izuzimaju iz pravnog sistema Srbije, i iz kojeg su proistekli i Beograd na vodi i Er Srbija i ko zna šta sve ne; Vučić je bio taj koji je lepio znak “Mercedesa” na Ikarbus, “dovodio” fabriku čipova, spasavao FAP, obećavao da će penzije poslednje da dira, pa ih smanjio nepunih 6 meseci kasnije…U aprilu 2014, kada Vučić postaje predsednik Vlade Srbije, javni dug bio je 62,7 odsto - daleko od onog neprekidnog ponavljanja da je nasledio dug od 79 odsto BDP-a. Na kraju 2015. dug dostiže 76 odsto BDP-a. Međutim, tokom 2018, Republički zavod za statistiku izvršava reviziju podataka o nominalnom BDP-u za sve godine unazad i odjednom, vrednost javnog duga u odnosu na BDP preko noći pada za 4 procentna poena, na ispod 60 odsto.Postoji i još jedna “papirna” začkoljica, koja početkom svake godine, isto preko noći, obara udeo javnog duga u odnosu na BDP - naime, svakog januara javni dug počinje da se računa u odnosu na procenjenu vrednost BDP-a na kraju te godine, iako je taj rast BDP-a tek projekcija, koja ne mora da se ispuni.Tako, malo ko se sada seća slavodobitne vesti iz januara 2020, kada je objavljeno da je javni dug pao na 48,9 odsto BDP-a: tadašnji dug, koji je već prešao 24 milijarde evra, računat je u odnosu na procenu koliko će BDP porasti do kraja godine. No, epidemija je pomrsila planove: umesto 4 ili 5 odsto rasta, Srbija je zabeležila pad BDP-a od 1 odsto, što se automatski odrazilo na nivo javnog duga.A onda je došlo i “epsko” zaduživanje u borbi protiv epidemije i borbi za glasove: tih 24 milijarde evra u januaru 2020. za nešto više od godinu i po dana naraslo je na 29,37 milijardi, koliko je, prema preliminarnim podacima Uprave za javni dug, država bila dužna na dan 29. septembra 2021.Predsednik obećava da javni dug na kraju 2021. neće preći “granicu od 60,5 odsto BDP”, mada je nejasno ko je tu granicu i kako postavio, s obzirom da je dozvoljena granica zaduživanja za EU zemlje još od 1992. godine - 60 odsto BDP-a.Moglo bi se mirne duše reći da su se zemlje sa privrednim padom zbog pandemije borile upravo na taj način - zaduživanjem. No, sa Srbijom je problem dvojak: veliki novac je bio uzet da bi pred različite izbore bilo podeljeno 100 ili 30 ili 50 evra svim građanima, i onima kojima treba i onima kojima ne treba. Drugi je problem porast javnog duga zbog izgradnje preko potrebne infrastrukture: nije problem što se grade putevi ili bolnice, nego što se apsolutno svi veliki infrastrukturni projekti rade dogovorno, samo sa jednim partnerom, uz najvažnije detalje sakrivene od javnosti.Čim nema konkurencije, cena radova raste, pa smo svedoci da država gradi puteve po neverovatno visokim cenama, bez ikakvog osvrtanja na to da li je na tom mestu baš potreban auto-put, ili možda samo brza saobraćajnica, da li će i kada ta investicija biti isplaćena, ko je uopšte i kada utvrdio da je ta investicija zapravo potrebna državi…Štaviše, najveći broj planiranih investicija deo je fantomskog SNS plana nazvanog “Srbija 2025” - tu se nalaze i auto-putevi i metro i prečišćivači vode i ko zna šta sve ne - a da javnost nikakve detalje o ovome ne zna. Ovim planom, za kojeg je javnost saznala, a kako bi drugo, na jednoj od brojnih konferencija za medije, predviđeno je investiranje od bar 14 milijardi evra novca građana: do dana današnjeg nismo saznali ništa više od toga što smo čuli na toj konferenciji u decembru 2019.Nije, dakle, problem zaduživanje zbog izgradnje infrastrukture. Problem je što se ta infrastruktura planira tako što predsednik kaže “pravićemo ovde auto-put” i državni sistem to mora da prati; SNS kaže “ovo je plan za Srbiju do 2025. godine”, i cela država usmerava se prema tome, a da javnost ostaje u mraku, bez ikakvih detalja. Kao i u ostalim oblastima, problem je nepostojanje kontrole i odgovornosti u zarobljenoj državi, a cenu, i ovako i onako plaćaju građani.Bonus video: Anketa Koliko vam traje plata

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=anketakolikovamtrajeplataikispravka-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2393518"]Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram