Podeli
Foto: EPA-EFE/ADRIAN DENNIS

Nijedna priča o Borisu Bekeru ne može da vas ostavi ravnodušnim. Šta god da je u pitanju, pa tako i ova, sa sudskim zapletom.

Boris uvek diže prašinu za sobom – bilo da je onaj letnji julski dan, 1985. kada je sa 17 godina podigao uvis čuveni vimbldonski trofej.

PROČITAJTE JOŠ:

Ili dan kada je pet godina kasnije, na ceremoniji dodele tog istog trofeja, gledao u vedro londonsko nebo iznad sebe pitajući se kako je prokockao 3:1 u petom setu i izgubio finale.

PROČITAJTE JOŠ: “Dolazi Novak, moraću da budem na najvišem nivou”

Ili kada je punio stupce svetske štampe posle seks skandala iz 1999. godine u Nobu restoranu i afere sa modelom Angelom Ermakovom, posle čega je morao da ide na DNK test, da bi se potvrdilo da je zaista otac ćerke Ane, od koje sada živi svega 15 minuta daleko.

Sada duvaju neki žestoki vetrovi i ovog puta su se namerili na njegovu imovinu – sudiski proces je godinama u toku, ali Temza je previšila daru – sud traži Borisove “sakrivene” trofeje!

Pre desetak dana, Nemac je objavio kolumnu u “Dejli mejlu” u kojoj je pisao o Rodžeru Federeru i Rafi Nadalu.

Pričao je naveliko je i o Novakovom porazu od Nadala. I mada je, germanski hladno, u svojim analizama na Eurosportu, secirao igru iz stručnog ugla, kasnije nije krio da ga je zabolelo srce što je Novak na takav način izgubio od večitog rivala iz Španije.

Foto: EPA/LUKAS COCH

Boris i Novak su zajedno stigli do šest grend slem titula i uvek su se u te tri godine sjajne saradnje, savršeno razumeli. Kao što jedan šampion može da razume drugog šampiona.

Kada je Boris upao u finansijsku provaliju, Đoković je javno, ponudio da mu pomogne.

“Volim Bekera kao osobu, uvek sam tu za njega. Ako mogu da mu pomognem na bilo koji način uradiću to. Rekao sam mu da računa na mene”, rekao je tada Novak.

Gledao sam ovih dana kako Alehandro Davidovič Fokina, mladi Španac, koji i likom nekako podseća na Borisa, šalje svetu sliku da Bekerova teniska zaostavština nije zaboravljena.

Turnir u Kelnu, meč protiv Amerikanca Stiva Džonsona, i mladi Španac koji se u jednom uzbudljivom poenu baca poput tigra i hvata volej u padu, baš kao što se nekad Bum Bum Beker bacakao po vimbldonskom travnjaku. Njegov zaštitni znak sa ovog turnira, nešto što se ne zaboravlja, što ga definiše.

Iz razgovora sa Bekerom, uvek izlazite puni impresija, jer njegovo slovo o tenisu je uvek nešto posebno. Fiksira vas pravo u oči, silno gestikulira i filozofski snažno poentira u pokušaju da pruži odgovor na pitanje koje ste mu postavili.

Ponekad mu opristimo što javnosti iznese štošta iz njegove višegodišnje saradnje sa Novakom Đokovićem… Ali to je moguće pripisati toj njegovoj germanskoj impulsivnosti – on je nekad kao poludelo klatno, ne ume da se zaustavi u tim amplitudama, često prenagli. Ali ume i da prizna kada napravi grešku.

Niko ne ulazi u prirodu delikta za koji ga terete – tu su sudovi da odluče šta je i kako je bilo i da odmere kazne, ukoliko se dokaže krivica. To nije sporno.

Ono što je u celoj toj sudskoj zavrnzlami taknulo mnogima taj sportski, teniski nerv je da je Beker “sakrio trofeje” koje su izvršitelji trebali da mu konfiskuju.

Gladna, za smisao života slepa, izvršiteljska ruka, krenula je za Borisovom zlatnom kolekcijom? Borisovim teniskim legatom? Njegovim trofejima!

Kako biste se vi osećali da vam stranci dođu i konfiskuju vaše najdragocenije uspomene? Kako biste se osećali? Jer to je, kao da vam neko otkida srce, uzima dušu – za vas je to sve, a za njega je samo stavka na popisu stvari za oduzimanje.

Namiruju li se time kosmički računi? Ima li u tom grabežljivom svetu imalo mesta za ljudsku čast i dostojanstvo? Za uvažavanje nečije legende, nečijeg sportskog dostignuća? Nije li moguće pronaći drugi put i uzeti nešto manje vrednije, manje bolnije, ako baš svaki cent mora da se naplati?

Foto: EPA/JOE CASTRO

Više i nije važno kako su se ti Borisovom rukom osvojeni trofeji našli na toj listi stvari za oduzimanje. Da li su tu bili ispisani njegovom rukom u trenucima očaja, pod pretnjom gubitka svega, ili su ih jednostavno sami popisali… Bankarsku glad nikada i ništa neće moći utoliti, nikakvo zlato, nikakva srebrnina.

Boris je osvajao Vimbldon kao klinac vatrenog srca, sa 17 godina. Šokirao je ceo svet svojim podvigom na svetoj londonskoj travi, sedam puta ukupno je igrao za čuveni pehar, tri puta slavio, četiri puta osetio gorčinu poraza. Ispisao je stranice istorije ovog turnira jednako dobro kao i njegov tadašnji rival Stefan Edberg, ili naslednik Pit Sampras, a kasnije Rodžer Federer, pa i učenik Novak Đoković.

Ironije je što sada Boris, mesec dana pre svog 53. rođendana, bije svoje teške londonske bitke – prva je bila u Vestminster Magistrejt kortu, u ulici gde je svega sedam stotina metara dalje čuveni “Muzej Madam Tiso”, u kojem se i dalje ponosno šepuri Borisova voštana figura. Jer ne zaboravite, ona je tu s razlogom, kao i sve ostale.

Boris je, onim što je uradio na Vimbldonu, postao deo Londona, njegova znamenitost, a njegov trajni stanovnik još 2003. godine. I to baš Vimbldon vilidža! Gde bi drugo mogao da živi osim u carstvu svojih ostvarenih snova?

Tamo se oseća bolje nego kod kuće u Nemačkoj gde je okusio šta znači biti šampion i voljen, a onda preko noći, od strane tabloida, biti bačen u blato.

Sa izvesnom distancom, koja je neophodna da prođe, da bi se neke stvari u tenisu slegle i o njima mogao dati valjan sud, sad je jasno – Nemačka nije iskoristila da dobije prave naslednike kako Borisa, tako i dve godina mlađe od njega Štefi Graf.

Ne razumeju ga Nemci, ali ni svet ne može da dokuči životni rulet Borisa Bekera u kom se stvari često nelogično okreću, protivno teži, protivno smislu života.

Sud mu je dao predah, proces se nastavlja 13. septembra 2021. Igraće se tada, novi set u ovom maratonskom sudskom meču.

Ako su u pitanju sakriveni vimbldonski trofeji, iz 1985. i 1989. godine, ako su i dalje sigurni u nekom tajnom Borisovom lagumu, onda čisto kao ljubitelji sporta možemo samo da navijamo, da tamo i ostanu.

Da ne dopadnu u ruke birokrata koji ne razumeju suštinu sporta i šta on predstavlja za široke narodne mase.

Daj sve drugo što traže, al’ ne daj im Borise pehare. I bori se!

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar