0
Misterija motiviše Novaka.
Novak Đoković se nalazi u Crnoj Gori, gde puni baterije za nastavak sezone, a boravak na Jadranskom moru je iskoristio da se oproba u brojnim aktivnostima i sportovima koji su u suštoj suprotnosti od tenisa.
PROČITAJTE JOŠ...
Kada je u pitanju onaj opuštajući deo, Novak je prvo uslikan sa navijačima fudbalskog kluba Bokelj poznatim pod nadimkom „Beštije“, da bi potom bio na koncertu Dina Merlina, te raznežio pratiioce fotografijom sa dve „kraljice“ uz tri propratna srca.
No, nije Novak otišao u Crnu Goru samo da bi se opustio, njegov odmor može da bude opisan i kao „aktivan“, o čemu svedoče i brojne fizičke aktivnosti.
Podsetio je Đoković svoje pratioce da se sjajno snalazi i sa veslom u rukama, ali je najviše pažnje privukla njegova posvećenost i želja da nauči borilačku veštinu koju su u 16. veku osnovali robovi iz Afrike, a potom usavršili Brazilci na prelazu između 19. i 20. veka, kapoeru.
Šta je kapoera i zbog čega je Novak Đoković odlučio da se, uz pomoć Brazilca Marsela Santosa, poznato kao meštre (majstor) Pulmao, posveti baš njoj (upoređujući snimke od ranije sa ovim novonastalim, izuzetno je napredovao) kao vidu pripreme za ono što ga očekuje u nastavku sezone?
Najbolji opis ove veštine dao nam je Stin Moler, majstor kapoere iz Danske i čovek koji nosi velike zasluge za njen dolazak u Srbiju:
„Kapoera je brazilska kulturna manifestacija. Nastala je iz potrebe za slobodom govora i uma, duha, tokom kolonizacije Brazila, kada su milioni bili dovedeni iz Afrike u Brazil kako bi radili. Bili su zarobljeni na farmama, radili na poljima… Neki su uspeli da pobegnu, osnivali su zajednice, sela, čak i gradove, gde su vratili tradicije iz svoje domovine, ali pritom stvarali i nove tradicije u Brazilu“, opisao je Stin ovu veštinu.
No, iako je od 2014. godine uvrštena u svetsko kulturno nasleđe od strane UNESCO, sam početak kapoere imao je znatno agresivniju notu.
Sve je počelo sredinom 16. veka, kada je veliki broj robova koje su Portugalci zarobili u Africi (pretežno u Angoli, Mozambiku, Gvineji Bisao, Kape Verdeu i Sao Tome i Principeu), a potom i prebacili u zemlju karioka, pokušao da pronađe način da kanališe bes koji se godinama i generacijama taložio, ali da to ujedno ne bude lako uočljivo robovlasnicima. Spolja je izgledalo kao interesantni ples, ali je zapravo imao još jednu dodatnu svrhu – pripremu robova za borbu ukoliko bi do nje došlo, pa je u narodni ples afričkih plemena dodat veliki broj udaraca karakterističnih za ostale borilačke veštine.
Upravo ova kombinacija je u narednim decenijama i vekovima korišćena od strane robova pri bekstvu, a iz godine u godinu je rastao broj onih koji su uspevali da se oslobode, sve dok 13. maja 1888. godine nije doneta odluka o ukidanju ropstva u Brazilu. No, ubrzo je usledio ozbiljan udarac na kapoeru. Naime, brazilska vlada je, u strahu da bi ona mogla da bude iskorišćena u svrhu osvete zbog potlačenog statusa koji su robovi imali u Brazilu u prošlosti, donela odluku da kapoeru zabrani 1890. godine. Nije pomoglo ni to što su je mnogobrojni robovi, sada slobodni, koristili prilikom pljačkanja i zastrašivanja lokalnog stanovništva.
PROČITAJTE JOŠ...
Oni koji bi bili uhvaćeni kako je vežbaju trpeli su žestoke posledice – od društvenog izopštavanja, preko proterivanja, oduzimanja privilegija, dok, u nekim ekstremnim situacijama, odsecanja ruku ili čak smrti.
Usledio je takozvani „mračni period“ pre nego što je u trećoj deceniji 20. veka represija malo počela da popušta, a brojni učitelji borilačkih veština pojedine delove kapoere uveli u svoj repertoar. Tako je profesor Mario Alešo počeo da kombinuje ples kapoere sa džudom i rvanjem, a Anibal Zima Burlamakvi je objavio prvi vodič za kapoeru 1928. godine.
No, veliko je pitanje da li bi kapoera bila to što jeste da nije bilo Manuela dos Reisa Mačada, poznatog kao meštre (majstor) Bimba, i Agenora Moreire Sampaja, koji je ostao upamćen po imenu Sinozinjo.
Njih dvojica su, svaki na svoj način, kapoeru sistematizovali. Bimba je, sa akcentom na umetnički deo, uključio muziku i instrumente i ostao upamćen kao pokretač takozvanog „regionalnog“ stila. dok je Sinozinjo postao „tvorac“ pravca poznato kao „kapoera karioka“, čiji glavni akcenat je bio na borbenom delu veštine, bez muzike i pratećih stvari.
Iz godine u godinu kapoera se razvijala prvo po celom Brazilu, potom je počela da se širi i na ostatak sveta, a globalnu ekspanziju doživela je sa filmom „Only the strong“ iz 1993. godine, sa Markom Dakaskosom u glavnoj ulozi.
Ulogu svetske „perjanice“ od čuvenog glumca preuzeo je doskorašnji najbolji teniser sveta, a uzevši u obzir mantru kapoere da je, kako nam je Stin rekao u intervjuu, u pitajnu „magična veština u čijoj srži se nalaze muzika i ritam koji prenose misteriju, naš odnos jednih sa drugima, poštovanje…“, i ne iznenađuje što se Đoković pronašao u nekada zabranjenoj veštini osnovanoj od strane robova i u njoj pronašao pravi „ključ“ za otključavanje motivacije u momentima prevazilaženja jedne od najvećih sportskih nepravdi u istoriji, i kada postoji realna mogućnost da, uprkos osvojenom Vimbldonu, ispadne iz deset najboljih igrača sveta.
BONUS VIDEO Novak u društvu kraljevske porodice
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
