0
I evo, ovaj tekst počinjem tako što balansiram naslonjen na vrata metroa sedmice koji vodi ka centru grada. Tamo me čeka zakazani intervju i obično je tako morate da radite više stvari istovremeno kako bi se uklopili.
Velika je privilegija uopšte biti na ovom mestu i imati priliku da se gleda ne samo vrhunski tenis, već i da se bude u jednom od najpoznatijih gradova na svetu. Sve je to dobra stvar ovog posla, ali ljudi često ne vide ono što se dešava iza kulisa. Pomalo naivno se uvrežilo mišljenje da je novinarstvo ono što radi Keri Bredšo sa jednom kolumnom nedeljno ili čak druga krajnost da nema potrebe imati čoveka na terenu. I jedan i drugi pol su potpuno neosnovani, tačni, ali samo u nekim krajnjim instancama.
PROČITAJTE JOŠ
Manje ili više svaki grend slem dan traje, bez ikakvog preterivanja 12 sati. I tu uključujem sate provedene na kompleksu, ne i one koje provedem kucajući u stanu. Ovo vreme 5G interneta i brze razmene informacija učinilo je da moj posao počinje da podrazumeva simultanu reakciju. To je jedan od tih okidača sreća, pogotovo nakon čitavog leta bez odmora jer sam morao da ispratim i Olimpijske igre i Evropsko prvenstvo.
Da kucanje u pokretu i simultano prevođenje i slanje konferencija za medije je verovatno prva stvar koju morate da naučite kada odete da radite turnir od 15 dana.
Naučio sam vremenom da sam tražim smeštaj, avionske karte i generalno organizujem put. Ovog puta sam se odlučio da delim jedan dom blizu kompleksa koji ima karakterističan miris. To ne možete da uhvatite preko Booking i često zna da vas prevari.
Smeštaj se nalazi u blizini La Gvardija aerodroma i relativno je dobro povezan i sa kompleksom i sa gradom. Kada sam na samom kompleksu uglavnom vreme provodim na terenima pogotovo kada igraju naši igrači, a ukoliko to nije slučaj onda sam u medija centru. Ogromna prostorija u podrumu „Artur Eša“ koja okuplja sigurno 300 novinara (u danima kad igraju domaći Amerikanci i mnogo više) predstavlja glavnu bazu za sve. Jedini problem? Jezivo je hladno zbog američke manije za klima uređajima koje ili ne rade ili rade na najnižoj temperaturi mogućoj. Tako je napolju 34 stepeni, a unutra neugodnih 17. Ozbiljan šok.
Svaka radna stanica ima sto za rad, najmanje 5 utičnica, LAN kabl za bolji internet i ogroman monitor na kom možete da pratite svaki mogući poen na kompleksu uživo ili u snimku. Prilično zgodan sistem koji bi trebalo predstaviti kao striming platformu za najveće ljubitelje tenisa.
Novinari imaju svoja mesta na tri najveća stadiona, sa tim što na Artur Ešu možete da dobijete mesta gotovo do terena. Gledati tenis ovako je potpuno nova stvar, a za to je neophodno da dobijete i specijalne roze propusnice. Moguće je dobiti ih samo kad igra teniser iz vaše zemlje.
Što se tiče ishrane na kompleksu tu morate najviše da pazite. Uvek, ali uvek, ćete sebi seći vreme od hrane kada vam ono nedostaje. Kasnim negde, neću jesti. Iznenada objavljeno da Kecmanović drži konferenciju- neću jesti. U principu je to stvar koju najlakše možete da isključite, kada to uradite tri dana zaredom telo počinje da vas kažnjava.
Ove godine na US Openu postoji određeni kredit za hranu, a izbor je obično burger, sendvič, pileća krilca, pasta ili salata. Sve je zaista preukusno, a dobra je fora što možete probati neke američke specijalitete („Bafalo krilca“).
To gravititanje između zone intervjua, gledanja mečeva i kucanja tekstova obično uzima danak u spavanju, pa je moguće odremati tek pet ili šest sati dnevno i to nakon što ste prešli između 16 i 24 hiljade koraka. To mi je obično prosek u toku samog turnira.
Ima to naravno i izuzetno lepih strana jer upoznate dosta ljudi, pozdravljate se sa njima kao da ih znate čitav život. Lakše je doći do bilo koje informacije kada znate ljude iz svih delova sveta, ali taj suludi ritam koji su srpski novinari sami sebi nametnuli polako uzima danak.
Jednostavno, pisanje i snimanje uz neke opširnije priče često zna da isrcpi, ali na kraju dana možda je bolje da ako već to mora da se desi da se desi u Njujorku, zar ne?
BONUS VIDEO Đoković i Alkaraz na treningu
