Od Jovanovog prkosa do Novakovog pumpanja - istorijat srpskih pobuna među sportistima

No, Đokovićevo pumpanje kao vid podrške studentkim protestima (uostalom, i sam Novak je ukazao na simboliku nakon prvog meča protiv Aleksandrea Mulera) koji već više od osam meseci traju u Srbiji je poslednji u nizu trenutaka kada bi oni od kojih se to najviše očekuje - podigli glas.

A bilo je situacija kada su to Srbi radili po svaku cenu, bez obzira kakva sila stajala sa druge strane i očekivala pokornost.

Iako je sigurno da je takvih stvari bilo na lokalnom nivou i ranije, prvi ozbiljan i dokumentovan trenutak kada su sportisti iz Srbije odlučili da se usprotive nečemu dogodio se 1936. godine, i to 1. avgusta na Olimpijskom stadionu u Berlinu.

Olimpijske igre u prestonici Nemačke održane su zvanično kako bi okupile najbolje sportiste sveta, ali nezvanično - sa ciljem da dodatno promovišu vojnu moć Nemačke i praktično pošalju poruku ostatku planete o zastrašujućoj snazi ove sile.

No, nisu računali da će se u redovima Srbije naći dva čoveka koji su na sebe preuzeli dužnost da skrenu pažnju na loše skrivene prave motive nacističke Nemačke, na čelu sa Adolfom Hitlerom kao kancelarom.

Tako su Jovan Mikić Spartak i Ivan Vane Ivanović pokrenuli inicijativu čiji cilj je bio bojkot nacističnog pozdrava:

"Ivanović i Mikić su upozorili rukovodstvo ekipe Jugoslavije kako ne žele da na taj način pozdrave svečanu ložu, to jest Hitlera, ne prihvatajući objašnjenje da je to “stari olimpijski pozdrav”. Ipak su dobili “dozvolu” da ispitaju stav drugih ekipa. Tako su njih dvojica, kao najaktivniji, počeli da obilaze druge timove ali se nisu zadržali samo na anketiranju, već su ušli i u otvorenu propagandu bojkota naci-pozdrava. Posao su podelili Vane Ivanović, mnogim sportistima poznat kao “stanovnik sveta”, posinak bogatog brodovlasnika, žitelj Londona, ali reprezentativac Jugoslavije, i Mikić, otresiti mladi novinar. Vane je uz pomoć ličnog prijatelja Huana Levensoma, takođe preponaša i šampiona Argentine i Južne Amerike, “obrađivao” Zapad, a Mikić Evropu. Učinak se zna – svet se naočigled svih podelio napola – zapisaće Vane Ivanović u svojim memoarima“, rekla je Tamara Malešev, autorka knjige „Krugovi Berlina 1936“, u intervjuu datom magazinu „Vreme“.

Jugoslavija Hitlera tada nije pozdravila ovim pozdravom - Milan Stepišnik, možda i najtragičniji lik u istoriji jugoslovenskog sporta i barjaktar Jugoslavije na otavarnju Igara, predvodio je delegaciju koja je jednog od najozloglašenijih ljudi u istoriji pozdravila - pogledom.

Sa druge strane, priča Vaneta Ivanovića jedna je od onih koje bi veoma lako mogle da posluže kao ozbiljan motiv za sve koji nameravaju da se - bilo tokom trajanja aktuelnih protesta, bilo nekada u životu - pobune iz nekog razloga.

I taj mali, simbolični gest utabao je put svim sportistima iz Srbije koji su ikada želeli da pokažu nezadovoljstvo i birali to umesto ćutanja.

U inat sistemu "odigrao" je i Ljubodrag Duci Simonović, koji je 1972. godine napustio Olimpijske igre u Minhenu iz revolta jer je kod košarkaša Portorika, koji su savladali Jugoslaviju, utvrđeno prisustvo dopinga. Iako je prvobitno postojao dogovor da Jugoslavija na tom turniru ne zaigra ukoliko Portorikancima bude dopušteno, ubrzo su se članovi nacionalnog tima predomislili, nakon intervencije čelnika tadašnjeg Košarkaškog saveza Jugoslavije.

Umesto da prećuti i ostane deo selekcije, Simonović je odlučio da reaguje - zatražio je da ga pošalju kući, što su mu čelncii saveza posle par dana ispunili. Duci Simonović više nikada nije zaigrao za reprezentaciju Jugoslavije, iako je to svojim kvalitetom debelo zasluživao.

Svoj doprinost protestima - i to onda kada je zaista bilo "tvrdo" - dao je Savo Milošević.

Nekadašnji napadač reprezentacije Jugoslavije 4. oktobra je zajendo sa Milenkom Zablaćanskim, Igorom Mikljom, Sergejem Trifunovićem i Nikolom Đuričkom zaigrao mali fudbal na Terazijama.

Dan kasnije, 5. oktobra 2000. godine, režim Slobodana Miloševića je srušen.

Svoj "ceh" zbog protesta platio je i Milorad Čavić. Kada je 2008. godine u Ajndhovenu obukao majicu "Kosovo je Srbija" u trenutku kada je primao zlatnu medalju za osvojenu zlatnu medalju i postavljen novi evropski rekord na 50 metara leptir stilom.

Prvobitno je suspendovan, rekord mu je oduzet, pa vraćen...

Imali smo još brojne slične primere - Siniša Mihajlović i Dejan Stanković su 1999. godine na meč svog Lacija izašli u majicama u kojima su pozivali na zaustavljanje bombardovanja, dok sve više sportista pruža podršku studentskim protestima - primera radi, Milica Gardašević, Ivana Španović, Bogdan Bogdanović samo su od nekih, dok je i Nemanja Nedović podelio Đokovića kako "pumpa" u Londonu.

Istorija kaže - Srbi nikada nisu trpeli i uvek su znali kako da kažu "dosta", ma kolika sila bila sa druge strane. A Novak polako ali sigurno na sebe preuzima ulogu glavnog motivatora za nastavak borbe koja traje već osam meseci...