0
Kako da dete postane i još dugo ostane zainteresovano za sport? Da li je za dugotrajnost ključna motivacija, upornost ili pak nešto treće?
O ovim i mnogim drugim pitanjima pričalo se u okviru završne panel diskusije „Formula dugotrajnosti u sportu“ programa „Putem šampiona“, koja je održana u subotu 16.decembra, u svečanoj sali Geozavoda.
Pročitajte još
Panel je vodila Ana Jovanović, autorka programa „Putem šampiona“, a svoja dragocena iskustva i znanja na ovu temu su podelili i Vladimir Radmanović, bivši reprezentativac Jugoslavije, prvak sveta u košarci, bivši NBA igrač i aktuelni evropski ambasador NBA lige i doktor Aleksandar Misojčić, Klinički psihijatar i psihoterapeut.
Radmanović je pričao o nekim od izazova iz svoje karijere, tome šta je potrebno da se postane vrhunski sportista, govorio je i o nekim svojim greškama, navodeći da su sportisti kakav je Novak Đoković potpuno jedinstveni.
„Lagao bih kad bih rekao da nije bilo izazova. Sport kao nešto što donosi veliko zadovoljstvo, nije nešto što se ostavlja tek tako. Potreban je period, da čovek shvati da je došao kraj i da dolazi novo vreme i da se bavimo nečim drugim u životu. Presudan faktor kod mene je bio što nisam više imao tu satisfakciju koju kao profi sportista morate da imate, a to su neki rezultati. Moja poslednja godina je bila u Čikago Bulsima, gde sam trenirao devet meseci kao konj, a nisam nijednom ušao u igru. Prosto, sa 33 godine postavljate sebi pitanje: zašto ja ovo radim? Nemam više nijedan razlog, ni finansijski ni bilo kakvu ambiciju da se ja nešto pitam. Ja sam postao karika koja je zanemarljiva u toj mašineriji i bilo je pitanje kad ću da donesem tu odluku. Bilo je razmišljanje da se vratim u Evropu i da zaigram u Crvenoj zvezdi, u klubu u kom sam potekao, ali racio je u jednom trenutku nadvladao emocije i doneo sam odluku da to ne radim. Sa 33 godine sam odlučio da je to-to, neki novi klinci dolaze, ljudi će uvek imati šta da gledaju i žal za nama starim veteranima ne traje dugo. treba da budemo svesni prolaznosti to Nikad me nisu fascinirala ni svetla, ni kamere i kad sam se povukao, dobio sam priliku da tako i živim“, rekao je Radmanović na pitanje o odluci da završi karijeru.
Proslavljeni košarkaš je objasnio i kako ga je problematičan odnos prema autoritetima u nekim momentima koštao, ali i kakva je razlika između odnosa trenera prema igraču u NBA i Evropi.
„Ne bavi se NBA liga porodičnim odnosima, treneri mlađih kategorija treba da se bave time. Neko ko je otišao u NBA je već formirana ličnost, tamo ne odlaze dečaci od 13, 14 godina, već mogu da kažem slobodno, 18 plus. Tamo svi treba da se nadograđujemo kao ličnosti ali negde smo već formirani. Neko uspe da izađe iz tog šablona. Kad kažem šablon, živeo sam u zemlji koja je prošl golgotu devedesetih godina i za mene ono što se ovde dešavalo bilo je normalno, odnosi klubova i trenera prema meni. Onda odlazite na jedno mesto gde stvari stvari ne funkcionišu kako sam ja naučio, u jednom pozitivnom smislu. Nema vike i dreke trenera, nego ti prosto trener kaže da uradiš nešto, jednom, drugi put, treći put kaže ‘izmena’ i ti sedneš na klupu. To je tebi kao sportisti i čoveku jasan znak šta se dešava u tom kolektivu. Ako ti ono što je rečeno uđe na jedno, izađe na drugo uvo, trener više neće da se bavi mnome u tom smislu. Sedneš i snosiš posledice ponašanja na terenu“, priča Radmanović.
„Ja sam generalno imao problem s autoritetom. Da li to dolazi iz porodice, ili odnosa trenera prema meni… Jednostavno, da bi neko bio autoritet kao trener, morao je to da mi pokaže, a ne da mi kaže. Da li je to ispravno i pogrešno, ne želim da ulazim u to. Postoje ovde ljudi koji su pratili moju karijeru i ona je verovatno mogla da bude i bolja da nisam uradio neke stvari koje sam uradio u životu. Dosta toga bih promenio, ali ne znam da li bi te moje promene dovele do boljih rezultata ili nešto drugo u životu. Generalno sam zadovoljan time što sam uradio, mislim da je postojao prostor za napredak u nekim delovima moje karijere, tu sam gde sam“, dodao je Vladimir.
Kao primer kontrole sopstvenih ambicija i mogućnosti, ili talenata, naveo je slučaj Novaka Đokovića, koji je jedan na svetu. Radmanoviću smeta što mnogi pričaju: „Ako se dovoljno trudim, mogu sve“, navodeći da je neophodno da se mogućnosti dovedu u razumnu meru.
„Spomenuću Novaka koji je razlog i zašto smo svi ovde. Sportisti kao što je Novak Đoković su, što bi Amerikanci rekli – blessing and a curse. Ne mogu to da prevedem na srpski… I blagoslov i kletva, tako je. Divno je imati takvog jednog čoveka kog deca gledaju kao idola, neko ko oni žele da postanu. A s druge strane je mnogo opasna stvar jer ne postoji mnogo takvih. Ovaj faktor edukacije o kom smo pričali. Imate 12, 13 godina, želite da postanete neko kao što je Novak Đoković. Čuli smo milion puta: ako ja to želim i dovoljno truda uložim, mogu da budem sve! Kad bi to tako bilo, onda bi svi bili Novak Đoković. Ja sam, eto, imao priliku da igram s nekim vanserijskim igračima u svojoj karijeri i vi to kad gledate na terenu, ja kao vrhunski sportista kažem: ‘Pa ovo je lako, ja to mogu da uradim'“.
„Konkretno Kobi Brajant s kojim sam igrao u Los Anđeles Lejkersima. On uradi nešto u toku utakmice i sad ne vidite tačno šta je uradio, pa pogledamo na video bimu usporeni snimak. Korak ovde, korak onde, zaokret, šut, lagano. Onda odete sutra na trening, da uradite to što je on uradio – padnete, sapletete se. Pa drugi put, ne može. Treći put, ispadnete iz balansa. Prosto, neki ljudi kao što je Novak… to su vanserijski, tih je vrlo malo. Jedan u svetu, najbolji. Kad bismo išli tom logikom svi možemo sve – svi bismo bili kao Novak. Ja sad odem kući, ide vizualizacija! Prvo treba da budemo realni u toj vizualizaciji. Kad Novak priča o tome, ne priča zato što mašta o nečemu. Toliko je truda i sebe uložio u to čime se bavi da je trenutno na tom nivou da može da vizualizuje šta će uraditi sutra, jer je učinio sve ostalo da bi sebe stavio u tu poziciju. A sad imamo neke kvazi šta god i pričamo o vizualizaciji“, ispričao je Radmanović.
BONUS VIDEO