0
Vest o smrti Brahima Dieja, 26-godišnjeg studenta iz Mauritanije koji je podržavao studentske proteste širom Srbije, šokirala je mnoge.
Brahim Dieje je preminuo nakon duže borbe sa srpastom anemijom. Njegov odlazak nije bio samo kraj jednog života – bio je kraj svetlosti koja je grejala mnoge oko sebe. Studenti iz Srbije, prijatelji, poznanici – svi koji su imali sreću da ga upoznaju – pamtiće ga po tome što je u svakoj situaciji pronalazio način da inspiriše i motiviše. Njegova energija, želja da uči i da učini svet boljim, ostavila je neizbrisiv trag.
Njegova akademska strana bila je dobro poznata: neumorna posvećenost učenju, sposobnost da prenese znanje i strast prema obrazovanju činili su ga mentorom i prijateljem u istom dahu, o čemu najbolje svedoče njegove kolege sa Beogradske akademije poslovnih i umetničkih strukovnih studija (BAPUSS), koju je pohađao.
PROČITAJTE JOŠ...
0
0
0
Ali, Brahimov život je imao i drugu dimenziju, onu koja se tiče srca, onog dela nas koji oseća strast i ljubav prema sportu i porodici.
Dieje je bio veliki navijač Partizana. Navijanje nije bilo pasivno; bilo je to nešto što je u njemu raslo, što je oblikovalo njegov karakter, što mu je davalo snagu i osećaj zajedništva sa ljudima oko sebe. Sport je za njega bio simbol discipline, timskog duha i borbe – vrednosti koje je primenjivao u svakom aspektu života.
Jedan od najsvetlijih dokaza njegove ljudskosti desio se kroz jednostavnu poruku. Dieje je kontaktirao Igora Pavlovića, novinara portala Basketball Sphere, sa molbom koja nije bila za njega, već za njegovog brata, talentovanog košarkaša. Želeo je da mu brat dobije priliku da zaigra u Srbiji i doživi iskustvo koje je sam voleo. Njegove reči, jednostavne i iskrene, pokazuju koliko je voleo i koliko je mislio na druge:
„Hteo bih da te pitam nešto i ako imaš možda informacije o tome. Moj buraz igra košarku kod kuće, igra i za reprezentaciju. Ja bih voleo da ga pozovem da igra košarku ovde. Ako imaš info kako mogu da dođem do kontakta za njega ili nešto.“
Nažalost, Dieje nije dočekao taj trenutak. Njegov brat nije stigao da zaigra u Srbiji dok je on bio tu da ga gleda i bodri. Ipak, sama njegova briga i ljubav prema porodici jasno osvetljavaju karakter čoveka koji je živeo da pomaže drugima i da ostavi trag u životima ljudi koje voli.
Njegova borba sa bolešću bila je tiha, ali herojska. Ni u najtežim danima nije gubio dostojanstvo. Studenti koji su ga poznavali svedoče o njegovoj snazi, o njegovoj predanosti i o tome kako je inspirisao ljude da budu bolji, da rade više, da veruju u bolje sutra. Njegov život bio je borba i proslava života u istom dahu, lekcija koju će oni koji su ga poznavali nositi zauvek.
Dieje je bio osoba koja je spojila akademski trud, strast prema sportu i pažnju prema porodici u jedno celovito biće. Svaka njegova akcija, svaki gest, pokazivao je koliko je bio predan i koliko mu je stalo do ljudi oko sebe. Njegova energija i ljubav ostaju u pričama koje sada kruže među studentima i prijateljima, u svesti onih koji su imali privilegiju da ga poznaju.
I sada, kada ga više nema, njegovo prisustvo i dalje odzvanja. Njegova želja da motiviše druge, njegova briga za porodicu, njegov duh sportskog zajedništva – sve to ostaje sa nama. Dieje je možda otišao, ali njegova priča, njegova ljudskost i predanost ostaju žive, da nas podsete kako se voli, kako se bori, kako se pamti.
Momak po imenu Sidi Sou je reprezentativac Mauritanije u basketu 3×3, a za ovu reprezentaciju nastupao je na Afričkom kupu 2024. godine na Madagaskaru, ali nisu uspeli da se plasiraju dalje.
Takođe, u rodnoj Mauritaniji igra za klub Zvezda sa severa u košarci „pet na pet“.
Ovaj mladić bi želeo da dođe u Srbiju i pokuša da i u „velikoj“ košarci napravi iskorak.
Pa, ukoliko postoji klub koji bi želeo da 23-godišnjaku iz Nuadibua, glavnog grada regiona Dakle Nuadibu, makar pruži šansu da se dokaže u igri pod obručima u Srbiji… Bilo bi lepo. Pogotovo jer se iza toga krije iskrena želja mladića koji je, uprkos teškoj bolesti, stajao zajedno sa srpskim studentima u prkos režimu, da pomogne bratu da ostvari san.