Srpska bokserka Nina Radovanović, koja je stala nadomak bronzane medalje na Olimpijskim igrama, u razgovoru za Nova.rs otkrila je da je "iza kulisa" bilo dosta problema.
Malo je nedostajalo da Nina Radovanović kao prva srpska bokserka u istoriji Igara odmah osvoji i olimpijsko odličje. Ipak, sve što je uradila je vredno medalje, uz sve probleme sa kojim se borila i van ringa.
„Ja sam 20. juna saznala nezvanično, dok je pet dana kasnije Olimpijski komitet Srbije saznao jer nije obraćao pažnju na moju kvotu. Nisam ni bila u tom njihovom sistemu, nisam bila olimpijac i oni nisu smatrali da bi trebalo da prate to. Sve je bio bum. Tačnije, nije, ali je trebalo neko da prati, tada bi znali da ću se kvalifikovati“, rekla je Nina za Nova.rs.
PROČITAJTE JOŠ
Kako se sve to rešilo?
„Oni su nekoliko dana kasnije to i zvanično objavili. Posle su me navrat-nanos uveli u taj sistem, morala sam da uradim bukvalno sve što je postojalo, da uđem u taj anti-doping protokol, preglede… Onda je usledio pakao, od proceduralnih stvari, do komunikacije sa njima koja je bila onako, vrlo teška“.
Na koji način ste uopšte otišli na Olimpijske igre?
„Bilo je tu dosta stvari urađeno putem ličnih kontakata, recimo, trenirala sam sa devojkom koja je osvojila zlato, ali šta bi bilo da nisam imala te lične kontakte? Kada sam dobila kvotu, otišli smo kod njih, pitali ih: „Dobro, ljudi, a kakva su naša prava kao predstavnika Srbije, je l’ vi mislite da bi trebalo nešto da uradite?“. Oni su rekli kao „Pa, ne, to je tako ispalo“. Zbog svega sam i razmišljala da li da idem da se borim za Srbiju. Nekome je to san, ali čekajte, vi mislite da je to palo s Marsa? Jer i jeste, njima je ta kvota bukvalno pala u krilo, a za neke druge sportove ulažu po četiri godine. Oni su smatrali do kraja da oni jednostavno nemaju razloga da bilo šta da ulože…“
Šta se dalje dešavalo?
„Da li je to globalno ili su hteli da vide da li imam potencijal bilo šta da uradim, ne znamo. Ja u Tokio nisam mogla da vodim ni svog trenera, imala sam mogućnost da povedem samo jednog čoveka. U Olimpijskom komitetu su rekli da je to propisao Japan, i da mogu da povedem samo mog supruga i trenera Darka, iako smo pitali šta je sa kondicionim trenerom, šta je sa trenerom za boks? Oni su sve to odbili, a onda smo otišli u Tokio. Tamo se dobija dozvola za ulaz, i to daju za četiri osobe, što znači da smo mogli da imamo još dvoje sa nama. Ne znam da li sam ja kolateralna šteta, ali sigurno je da ja tamo nisam imala trenera“.
Da li ste tamo dobili nekakvu pomoć?
„Tamo nam je jedan trener iz Bocvane pomogao, iako su njegovi takmičari ispali u prvom kolu. Sve je u suštini bila improvizacija, osim mog rada i mog trenera. Nudili smo da mi nađemo sredstva, ali ne, nije moglo. Hteli su da pošalju fizioterapeuta, pokušali smo da objasnimo da nije to-to, da nam je potrebno stručno lice. Darko ih je recimo pitao ko će da mi mota bandažere, oni su pitali šta su to bandažeri, rekli da ne znaju i da će videti tamo.“
Kako može da se popravi situacija u srpskom boksu?
„Moj trener je radio u periodu Jugoslavije, savršeno zna kako se prave borci, kod kog nema ni lošeg vremena ni bilo čega, trening mora da se uradi, bilo da je kiša, sneg, sunce… On mi je napravio improvizovani ring na obali Save. Ali sve je to improvizacija, i to nije sistem. Ovo je zapravo pokazatelj kako ne bi trebalo raditi“, zaključila je Nina.
BONUS VIDEO: „A sad adio“ i suze Dejana Savića
Pratite nas i na društvenim mrežama:
