FOTO Čovek kom se Novak divi zadao Trampu bolan udarac: O ovome bruji čitava planeta i tek će se o tome pričati

Brejdi je otpratio Nju Ingland Petriotse sa društvenih mreža neposredno pre samog Superboula u kom je Sijetl slavio sa 29:13, a sada je napravio je još jedan potez koji privlači pažnju.

Nije nepoznato da se Novak Đoković i on silno poštuju, pa je Brejdi tako i bio u njegovoj loži na Rolan Garosu 2023. godine. Ipak, poštuju se ne samo zbog velikih sportskih karijera, već i zbog činjenice što su uvek spremni da kažu šta misle.

To se nije dopalo Trampu.

Godinama se u američkim medijima provlačila priča kako je Tom Brejdi, jedna od najvećih sportskih ikona u istoriji SAD, blizak Donaldu Trampu i da ga otvoreno ili prećutno podržava.

Zajedničke fotografije, javni nastupi i pojavljivanje na velikim sportskim događajima bili su dovoljan materijal za spekulacije da između legendarnog kvoterbeka i bivšeg predsednika SAD postoji više od pukog poznanstva.

Jedan od najupečatljivijih trenutaka dogodio se na finalu Svetskog klupskog prvenstva, gde je Brejdi viđen u Trampovoj loži, što je ponovo rasplamsalo priče o njihovoj bliskosti i o tome koliko se sport i politika u Americi često prepliću, čak i kada akteri pokušavaju da ostanu van dnevno-političkih tema.

Međutim, poslednji događaji bacaju drugačije svetlo na ceo narativ. U trenutku kada je muzička zvezda svetskog formata Bad Bunny postala centralna figura američke pop-kulture i simbol latino zajednice, Tramp je reagovao brutalno – javno ga je nazvao „smećem“, osporio njegov umetnički kvalitet i poručio da takav nastup „ne predstavlja pravu Ameriku“. Uz to je ocenio da je to "najgori nastup na poluvremenu Superboula svih vremena."

Napad na Bad Bunnyja nije bio samo muzička kritika. Portorikanski umetnik godinama otvoreno govori o društvenim nepravdama, imigraciji i pravima manjina, zbog čega je direktno suprotstavljen Trampovoj političkoj retorici. Njegova popularnost, uticaj i jasni stavovi učinili su ga metom, ali i simbolom šire kulturne podele u američkom društvu.

U tom kontekstu, priče o Brejdijevom „navodnom svrstavanja“ uz Trampa deluju znatno kompleksnije nego ranije. Ono što je godinama predstavljano kao prijateljski odnos ili politička podrška, danas izgleda više kao površna povezanost dve javne ličnosti čiji se putevi povremeno ukrštaju na velikim događajima, ali ne nužno i u vrednostima.

Dok Bad Bunny nastavlja da puni stadione i koristi svoj glas za poruke koje prevazilaze muziku, Trampov istup još jednom pokazuje kako se u savremenoj Americi sport, zabava i politika neprestano sudaraju. A Brejdi, iako često pominjan u tim pričama, ostaje u senci – kao podsetnik da javna percepcija često govori više o društvu nego o samim akterima.