Publike za dobar film ovde uvek ima: Analiziramo - da li nam je potreban još jedan filmski festival

Piše: Dejan Šapić

Obuhvaćena su dela proslavljenih svetskih imena kao što su Ričard Linklejter, Čen Vu Park, Tarik Saleh, Kler Deni, Naomi Kavaze, Fatih Akin, Pablo Traper, braća Darden, Agnješka Holand zajedno s debitantskim filmovima koje potpisuju publici do sada poznata glumačka imena poput Eve Viktor, Meri Bronstin, Kristen Stjuart, Harisa Dikinsona...

Kada se tu dodaju i komercijalnija ostvarenja, poput onih Fransoa Ozona, Bredlija Kupera, Stivena Sodeberga, zatim filmovi u kojima glume Anđelina Džoli, Luj Garel, Džodi Foster, Izabel Iper i čak tri potpuno heterogena naslova sa Vilemom Defoom, dobijamo zaista širok filmski izbor namenjen različitim ukusima publike. Pružen je spoj kvalitetnog bioskopskog repertoarskog filma koji je se nalazio u istim selekcijama sa art-haus ostvarenjima. Bio je i onih filmova koji su negde između ova dva segmenta - komercijalnih, kvalitetnih sa dovoljnom dozom umetničkog.

Putokaz već na startu

Festival je otvoren premijerom filma o kom smo pisali - "Otac, majka, sestra, brat" Džima Džarmuša, uvek avangardnog reditelja, u kojem su glavne uloge ostvarili vodeći svetski glumci Šarlota Rempling, Kejt Blančet, Viki Krips i Adam Drajver prilagođavajući se njegovim spefičnim stilskim zahtevima. Već na otvaranju uspostavljen je jasan putokaz kojim će se festival kretati tokom sledećih sedam dana.

Prisustvovali smo do samog kraja festivala kombinovanju „novih glasova“ sa izrazito komercijalnim naslovima, kakav je bio film zatvaranja „Orlovi republike“, akcionim političkim trilerom Tarika Saleha ili „Moda“ Alis Vinokur koja spaja Anđelinu Džoli sa poznatom manekenkom i foto-modelom Anier Anei koja debituje na velikom platnu u ostvarenju koje je miks komercijalnog i autorskog pristupa.

Publika je jako dobro reagovala na kombinovani konceptualni izazov, pa je tako često punila Veliku salu Mts dvorane. Bilo je to očekivano u slučajevima Džarmuša, Fransoe Ozona, Čen Vu Parka, Linklejtera ili Fatiha Akina. Ali iznenađenje je veliki broj gledalaca na kasnim noćnim projekcijama debitantskih filmova „Suvozač“ Harija Lajtona i posebno „Da imam noge šutnula bih te“ Meri Bronstin sa Rouz Birn u glavnoj ulozi za koju je nominovana za Oskara.

Iz direkcije festivala naveli su da je bilo više od 20.000 prodatih ulaznica. Na veliki odziv gledalaca za prvi festival, pored već pomenutih rediteljskih i glumačkih imena, zatim odlične promocije na društvenim mrežama i intenzivnog višenedeljnog publiciteta, svakako je uticala „spinovana“ vest potekla od dela kulturnih poslenika - da je u pitanju novi festival koji će zameniti Fest. Kako Festa nema već drugu godinu zaredom kada mu je vreme, a do početka Beograd film festivala se nije znalo ništa preciznije o njegovoj sudbini - nekako je u javnosti taj „spin“ kao takav i prihvaćen. Posebno zbog činjenice da većina filmova prikazanih na BFF-u programski odgovara koncepciji i senzibilitetu Festa. U distributerskoj kući „MCF Megakom“, čiji su filmovi činili kompletan program BFF-a, više puta su demantovali da novoustanovljeni festival ima bilo kakve veze s Festom. Ali taj „spin“ ispostavio se kao odlična preporuka za dobre filmove i autore čije smo prethodne naslove često gledali upravo na Festu.

Na samom kraju festivala objavljeno je da će postati tradicionalan. I da će umesto revijalnog programa distributerskih filmova, kakav je bio upravo završeni, sledeći, drugi po redu festval (29. januar - 5. februar 2027.) biti takmičarskog karaktera i da će biti dodeljivana nagrada „Beogradska lasta“.

Za vikend je saopšteno da se kraje februara priprema dvodnevni program od četiri filma koji su nominovani za Oskara - Fest intro kao uvertiru za novi oktobarski termin manifestacije. 53. Fest, već tri puta odlagan, u oktobru će, kažu iz direkcije, konačno biti i održan.

Fokus na regionalnim filmovima

Upravo to otvara prostor za analizu. Ima li svrhe da postoji veliki broj takmičarskih festivala igranog filma u Beogradu? Fest postoji više od pet decenija, Festival autorskog filma više od tri decenije, Slobodna zona dve... Da ne pominjem festivale dokumentarnog filma kao što su Martovski, Beldocs, 7 veličanstvenih, DOK... Prethodne godine u Beogradu Darko Bajić je pokrenuo i Balkanski festival filmske režije koji je imao značajan broj stranih gostiju i stručnih skupova i čije drugo izdanje očekujemo u junu. I, dakle, za godinu dana ćemo dobiti i takmičarski BFF. Konkurencija u svakom segmentu društvenog i kulturnog delovanja više je nego poželjna, pa tako i na polju filmskih festivala. Ali kod nekih postoji sada strepnja šta će prikazivati već etablirani festivali ako im novoformirani „preuzmu“ deo potencijalnog programa...

Međutim, ne postoji ovde problem kada je publika u pitanju. Publici svakako odgovara da gleda veći broj filmova tokom više nedelja u godini, koliko u proseku traje svaki od festivala. Takođe i da dela najznačajnijih autora i nova otkrića mogu da vide tokom cele godine. Uostalom, tako će se navići da češće odlaze u bioskop, jer je primetno da određeni film na festivalu vidi više publike ili bar podjednako nego u kasnijoj distribuciji u bioskopu. Festivali pojedinačno možda neće imati toliko favorita i „sigurnih“ filmova koji će garantovati veliki broj gledalaca ali će se truditi da promovišu nove talente iz svih krajeva sveta. Za to se i sam zalažem. Jer samo kroz „nove glasove“ i talente art-haus film, koji je dominantan u beogradskoj festivalskoj kombinatorici, može održati vitalnost, svežinu i što je najvažnije budućnost ukupne kinematografije. Ništa to nije novo, jer je godinama unazad prisutno u praksi svetskih festivala A kategorije gde debitanti osvajaju najveća priznanja. I, kao po nekom nepisanom pravilu, to se sve češće dešava.

Zapravo, čini se da je mali problem izbor i broj najznačajnijih filmova. Otežavajuća okolnost i realna opasnost jeste da festivali verovatno i ove godine, usled nerešive političko-društvene krize u zemlji, neće moći da računaju na podršku države, većina njih. Samim tim se, kao i prošle godine, dovodi u pitanje njihov opstanak.

Kada govorimo o novoj takmičarskoj orjentaciji Beograd film festivala od sledeće godine svakako bi bilo dobro da se otvore vrata i filmovima koji nisu samo u distribuciji „Megakoma“, i da u program uvrsti više regionalnih ostvarenja kao što ih ima Sarajevo film festival. Tako bi delio „parče kolača“ sa Festivalom autorskog filma i, posebno, s Balkanskim festivalom režije. Bilo bi dobro i da festival organizuje stručne rasprave i filmske panele uz učešće brojnih gostiju. Upravo to daje ozbiljnost i kredibilitet jednom festivalu. Odlično startujući ove godine BFF je prijatno iznenadio i publiku i kritiku. Red bi bio da se tako i nastavi.