0
Kako su košarkaši Jugoslavije prošli na Evropsko prvenstvo 1995, šta je bilo presudno - Zoran Savić i neispričane priče zlatnih iz Atine 30 godina kasnije.
Raiffeisen banka, prijatelj košarke. Bez greške u koracima, otvaranje računa za 15 minuta potpuno onlajn. Stvarno može.
Da li znate gde ste bili 2. jula 1995. godine, na dan kada je odigrano antologijsko finale Evropskog prvenstva između košarkaša Jugoslavije i Litvanije u Atini? Prošlo je 30 godina od povratka košarkaških bogova tamo gde im je mesto, odakle su nepravedno bili sklonjeni i otkako su nam vratili veru.
Evropsko prvenstvo u Atini 1995. godine predstavlja jedan od najznačajnijih i najemotivnijih događaja u istoriji naše košarke, a osvajanje zlatne medalje na prvom takmičenju posle sankcija i ratnih godina je nešto što se i dan danas posebno pamti.
Zato, ekskluzivno u podcastu „Pick and roll“ evociramo uspomene nakon tri decenije od istorijskog trijumfa kroz sećanja asova kao što su Saša Obradović, Zoran Savić i naš Miroslav Berić, inače i domaćin podcasta.
PROČITAJTE JOŠ
0
0
0
Legendarni centar bio je jedan od oslonaca reprezentacije Jugoslavije 90-ih godina. Zoran Savić je bio ta snaga ekipe, moć u reketu, čovek za sve zadatke, i za one mnogima ne baš omiljene. Možda je bio na neki način i simbol tog tima spremnog na sve.
Kako je i sam metaforički objasnio – verovao je da bi se potukli sa svima u dvorani da treba, svi do jednog, za prolaz u to finale Evropskog prvenstva u košarci 1995
Na tom čuvenom Evrobasketu bio je jedan od najvažnijih šrafova u zlatnoj mašineriji Dušana Dude Ivkovića. Igrao je Zoran Savić u proseku 22 minuta i beležio 4,7 poena i pet skokova po utakmici uz prosečno 0,8 asistencija. Čak 32 minuta odigrao je u antolgijskom finalu sa Litvanijom i vodio žestoke bitke protiv moćnog Arvidasa Sabonisa, verovatno najboljeg i najsnažnijeg centra naspram kog se našao kako je i sam istakao.
Više puta je ponovio kako su im oduzete barem tri medalje i najbolje igračke godine kada nisu mogli da se takmiče do 1995. Zato je povratak te generacije bio šampionski, zato je proradio dobro poznati inat kod vrhunskih igrača u ekipi kojoj niko ništa nije mogao – bukvalno.
„Je l’ su zaustavili rat 90-ih godina? Nisu, a mi smo platili trofejima i medaljama. Šta je odlučilo? Mislim da smo imali neverovatnu motivaciju, jer tri godine se nismo takmičili, uzeli su nam tri medalje u tom periodu“, otkrio je između ostalog Zoran Savić.
Delić vas čeka u videu na vrhu, a uskoro na Nova.rs i sve ono o čemu smo pričali dok se trio iz Atine prisećao trenutaka za ceo život. Bilo je mnogo smeha, neponovljivih emocija, neispričanih priča, anegdota, detalja…
Zlatni iz Atine 30 godina kasnije pričaju priče koje će se pamtiti u specijalnom izdanju podcasta „Pick and roll“, 2. jula samo na Nova.rs.
Posle tri godine tišine i nepravde, naši momci su se jedva, preko naknadnih kvalifikacija u Sofiji, dokopali Atine. Ali tamo, pod grčkim nebom, desila se magija. Pod vođstvom neponovljivog Dušana Dude Ivkovića, „plavi“ su otišli po zlato gazeći sve pred sobom – bez ijednog poraza. Grupna faza bila je samo zagrevanje za lekciju celoj Evropi da sazna ko se to vratio.
Jugoslavija – Grčka 72:67
Jugoslavija – Litvanija 96:89
Jugoslavija – Nemačka 92:82
Jugoslavija – Švedska 105:62
Jugoslavija – Izrael 87:74
Jugoslavija – Italija 87:74
Na startu nokaut faze pala je Francuska (104:86), a onda je usledio duel za infarkt protiv domaćina Grčke u polufinalu i trijumf rezultatom 60:52. I onda, taj 2. jul 1995. godine – dan kada je dvorana „OAKA“ ključala tokom antologijskog finale u Atini.
Protivnik moćna Litvanija sa Arvidasom Sabonisom, Šarunasom Marčuljonisom, Rimasom Kurtinaitisom, Arturasom Karnišovasom… To nije bio meč, to je bio rat nerava uz srce na terenu i svaku kap znoja prolivenu u omiljenom dresu.
Na kraju je rezultat 96:90 ispričao priču o herojstvu. Junak, prvi među jednakima, Aleksandar Đorđević sa neverovatnim 41 poenom, od čega devet trojki u simultanki za pamćenje. Sećate se svi i onog zakucavanja Predraga Danilovića preko Sabonisa – ta drskost i snaga kao poruka da smo se vratili.
Tenzije su bile tolike da su Litvanci pretili da napuste teren, a grčka publika je, iako nama inače naklonjena, bila protiv. Samo da se dolije ulje na vatru. Ali, „plavima“ niko i ništa tada nije mogao.
Tog 2. jula 1995. pamti se i jedan ružan detalj. Kada je himna „Hej Sloveni“ počela da svira za naše šampione, hrvatski košarkaši, osvajači bronzane medalje, napustili su postolje! Taj potez, podstaknut političkim tenzijama iz turobnih 90-ih godina prošlog veka, ostavio je gorak ukus. I ne samo to…
Mnogi ga nazivaju i „atinskim prokletstvom“, jer od tada hrvatska košarka nije osvojila nijednu medalju na velikim takmičenjima, a na neka nije uspela ni da se plasira.
Sastav košarkaške reprezentacije Jugoslavije koja je osvojila Evrobasket 1995. godine činili su: Dejan Bodiroga, Predrag Danilović, Saša Obradović, Zoran Sretenović, Žarko Paspalj, Miroslav Berić, Aleksandar Đorđević, Željko Rebrača, Vlade Divac, Zoran Savić, Dejan Tomašević i Dejan Koturović. Svaki od njih je utkao deo sebe u to zlato na svoj način.
Predvodio ih je legendarni Dušan Duda Ivković uz koga je tih godina bio Željko Obradović dok samostalno nije potom preuzeo reprezentaciju.
Tu su bili i takozvani tihi heroji, jer ne donose titule samo oni koji su nosioci.
Miroslav Mića Berić, pouzdan šuter sa klupe, tihi radnik, ali svaki njegov poen bio je zlata vredan. Smirenost i preciznost bile su njegove vrline u momentima najveće tenzije. Zoran Savić, borac bez mane i straha. Njegova „tuča“ sa Sabonisom pod košem bila je ključna. Savić je ginuo za svaku loptu, svaki skok, donoseći energiju i snagu kada je ekipi bilo najpotrebnije. Saša Obradović, nekada inteligentni plejmejker, danas sjajni trener, lider koji je u finalu pogodio onu presudnu trojku kada su se Litvanci opasno približavali. Njegova mirnoća pod pritiskom i danas se pamti.
I to zlato nije bilo samo simbol osvajanja Evrobasketa, nego više od same medalje – simbol povratka jednog naroda, potvrda da se duh ne može slomiti. Po povratku u Beograd, doček na balkonu Skupštine grada bio je spektakularan, nikad pre viđen, prvi takav, istorijski. To je bio početak tradicije koja traje i dan-danas, simbol zajedništva i ponosa koji nam je košarka donela i koji se kasnije preneo na ostale sportove.
Zato, kada se 2. jula setimo te 1995. godine, nećemo pamtiti samo poene i skokove, već emociju, suze radosnice i saznanje da su nam ti momci vratili veru i ponos nakon strašnih godina, i postali jedan od najvećih simbola naše košarke.
Zato, hvala vam, šampioni!
BONUS VIDEO Rekord Partizana i 43. pehar za Željka, Zvezda počela veliki remont