Sale (inter)Nacionale – sabrana remek dela

Košarka 17. apr. 202021:17 > 00:21
Podeli:
Aleksandar Sale Đorđević
Foto: EPA/LOUISA GOULIAMAKI

U četvrtak je bilo 28 godina otkad je Aleksandar Đorđević oslikao remek delo na “platnu” dvorane "Abdi Ipekči", kome se dive silne generacije, čak i onih kojima košarka nije omiljeni sport. Nekoliko dana ranije, nacionalna televizija, RTS, emitovala je još jedan košarkaški “ikonopis” srpskog basketa, ispisan na podlozi dvorane "Mira i prijateljstva" 2. jula 1995. godine od istog autora čiji bi umetnički radovi urađeni u raznim stilovima zauzeli pozamašan prostor u svojevrsnom muzeju jugoslovenske, ali i evropske košarke.

A u njoj bi se sigurno našla i trojka protiv Hrvatske na kraju druge faze Evropskog prvenstva 1997. godine, koja i danas “odzvanja” u glavi komšijama (još ne znaju za pobedu nad Srbijom na velikim takmičenjima, 4-0).

Možda minijature sa Svetskog prvnstva 1998. u Atini, na koje je Đorđević otišao rovit, nisu toliko vidne za široke narodne mase, pogotovo onaj deo koji nije s velikom pažnjom pratio taj Mundobasket. Međutim, kao u svakom “kolekcionarstvu”, izuzetno su vredne, posebno ona u četvrtfinalu, kada je spakovao Argentincima sedam poena zaredom i zaustavio njihov nalet (49:49) ka polufinalu.

A šta tek reći za finalnu. Pomislila je Rusija da je blizu krune kojoj su je približavali Kisurin i Panov. Ali, Sale Nacionale je i njima spakovao sedam poena u finišu, da bi Rebrača blokadom nad Mihajlovim najavio drugarima iz reprezentacije da se spreme za penjanje na najviši stepenik pobedničkog postolja.

Nije Đorđević velikim delima zadužio samo našu košarku, već i evropsku. Sa dve vanserijske partije u finalu Kupa Radivoja Koraća 1993. godine koji je tada imao etiketu FIBA, vodio je milansku Olimpiju do “Žućkove levice”. Rimskom Virtusu je u prvom meču izbrojao 29 poena (85:90), da bi u revanšu sasuo još 38 (106:91)!

Za četvrtfinalni duel Barselone i Reala (115:110) u Kupu kralja 1997. godine (u Leonu), sadašnji direktor madridskog kluba, Alberto Erereos, rekao je da je to ne samo najbolji “klasik” čiji je bio učesnik, već i najbolja utakmica u karijeri.

A u njoj je Đorđević sa 30 poena (uz 6 skokova, 6 asistencija), od čega više od polovine u završnici toka meča i dva produžetka, dva puta vraćao Barselonu iz poraza, da bi svojstveno njemu, trojkom “zakucao” trijumf.

PROČITAJTE JOŠ

Koliko je tada bio veličanstven trijumf, dovoljno svedoči i pisanje „Njujork tajmsa“ čiji se novinari zapitao da li je moguće da je Portland koji mesec ranije dozvolio sebi luksuz da pusti Saleta da se vrati u Evropu.

A, uvod u “galeriju” je počeo 16. aprila 1992. godine i finala Evropske lige, kako se tada zvalo najeminentnije klupsko takmčičenje na Starom kontinentu, između Partizana i Huventuda.

“Saša je glavni junak verovatno jedne od najtužnijih epizoda naših karijera, ne govorim samo za sebe, već i za mnoge članove Huventuda i navijače. Uprkos tome, moj brat Rafael, koji je kasnije igrao sa njim u Barseloni i ja, uvek smo imali ljubav i brutalno poštovanje prema njemu. To i on zna, jer smo razgovarali. Kad god se vidim s njim, izljubimo se dva, tri puta, onda on poljubi ruku, isto kao što je uradio u Istanbulu. Uh… (psovka), ali Saša to radi s ljubavlju i izuetno ga puštujem. Jedan je od najklasičnijih plejmejkera u istoriji evropske košarke, momak sa neverovatnim urođenim talentom i, pre svega, mentalitetom”, rekao je jednom prilikom Tomas Đofreza, danas predsednik Acojiacije španskih igrača, a tadašnji član Huventuda koji je dve godine kasnije, baš sa Željkom Obradovićem na trenerskoj klupi osvojio evropsku titulu.

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram