Manje od sedam sekundi do kraja. Lester Mejkejleb je napao Tea Papalukasa i doneo Partizanu dva poena prednosti.
Tajm-aut, Miloš Teodosić promašuje ceo koš. Doleće Džoš Čildres i zakucava za izjednačenje.
PROČITAJTE JOŠ
Produžetak. Aleksandar Rašić pogađa trojku. Do kraja je 16 sekundi. Poen prednosti za Olimpijakos…
Faul, dva pogođena bacanja. Faul na drugoj strani, dva pogođena bacanja…
Pet sekundi do kraja, tri poena prednosti za grčki tim. Dušan Kecman hita ka polovini protivnika, šutira i promašuje.
Kraj.
Na današnji dan pre jedne decenije Partizan je trebalo da se nađe u prvom finalu Evrolige još od 1992. godine i osvajanja titule u Istanbulu trojkom Aleksandra Đorđevića.
PROČITAJTE JOŠ
Bajkovita sezona 2009/10, započeta skromnim idejama usmerenim ka evropskoj sceni završena je košmarom.
Umesto već viđenog finala, nenadanog, ali na neki način i zasluženog, usledio je utešni meč za treće mesto.
Protivnik – CSKA. Opet drama i opet produžetak, ovoga puta izboren u poslednjem napadu briljantnim trkom Mekejleba od koša do koša.
Stvari jesu bile malo drugačije u odnosu na polufinalni duel, ali je ishod bio identičan.
Četiri poena prednosti stečena posle trojke Petra Božića na 90 sekundi do kraja dodatnog vremena se istopilo u naredna dva napada.
Poslednji napad moskovske ekipe, dobra odbrana Partizana, poen prednosti, nikakve prave ideje za ekipu Jevgenija Pašutina, lopta je kružila, kružila…
I pronašla usamljenog Džona Roberta Holdena na liniji za tri poena.
Dno mrežice. Vođstvo CSKA. Opet finalni napad za Partizan, opet šut za tri poena i opet promašaj…
Kraj.
„Bilo je i puno suza posle poraza od Olimpijakosa u svlačionici i na sličan način izgubiti i ovu utakmicu daje dodatnu težinu porazu. Teško je palo mojim igračima, ali su oni ljudi koji će naći motiv da rade još više“, rekao je Vujošević posle drugog uzastopnog kraha u Parizu.
Trofejni trener je po završetku te sezone i treći put napustio „crno-bele“.
Vratio se još jednom, ponovo je napravio skup dobre i talentovane dece, nameravao je da još jednom napadne Evroligu, ali je sve bilo protiv njega. Povrede, Nolan Smit, okolnosti. I on sam.
Nije osvojio Stari kontinent, ali će ostati upisano da je evropsku košarku upoznao sa mladićima poput Stefana Sinoveca, Strahinje Miloševića, Aleksandra Mitrovića, Jana Veselog, Branislava Đekića…
Da je Mekejleb postao najbolji plejmejker Evrolige, da su Dušan Kecman i Aleks Marić uspeli da nadograde svoje karijere, da su Lorens Roberts i Slavko Vraneš dokazali sebi da nisu bivši igrači, da su veliku scenu dodirnuli Vladimir Lučić, Sava Lešić…
Srpska košarka je poslednji put pre deset godina dobila pravu šansu da se bori za vrh Evrope, nije se u tom trenutku verovalo nova šansa neće stići ni deset godina kasnije…
Možda će naredna dekada biti uspešnija, ako je već istorija zaista ciklični proces.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare