Ako u jednoj godini postanete otac, ostvarite najveći uspeh u karijeri i prvi put zaigrate u inostranstvu, onda nema sumnje da je to bila godina za ceo život.
U aprilu 2023. je Ognjen Dobrić postao ponosni tata malog Alekseja, letos je u dresu Srbije osvojio svetsko srebro u Manili, a jesenas prešao u Virtus, što mu je prvi klub van Srbije. Zato će mu prošla godina sigurno biti za ceo život.
Do tada je sa Crvenom zvezdom (2016-2023) godinama pomerao granice, bio MVP, osvajao trofeje, ušao u klupsku istoriju… Šest puta je bio prvak Srbije, u četiri navrata je osvajao ABA ligu i Kup Radivoja Koraća.
Kako se privikao na Bolonju, zašto je izabrao baš Virtus, koliko prati Zvezdu i šta očekuje od nastavka sezone? Posebno smo se osvrnuli na Mundobasket i medalju sa Srbijom o čemu je Dobrić nikad iskrenije i emotivnije pričao u prazničnom intervjuu za Nova.rs.
PROČITAJTE JOŠ
„Od prvog dana, a potpisao sam i pre Svetskog prvenstva, sve je bilo spremno za dolazak, ljudi iz Virtusa su mi okakšali sve što mogu. Pronašli smo stan, čekao me je auto, kako je bilo dogovoreno, tako je sve i ispalo, organizacija je na vrhunskom nivou. Porodica je sa mnom od prvog dana i zaista uživamo u Bolonji“, kaže Ognjen Dobrić za naš portal.
Niste morali sami da se snalazite?
„Moram da kažem i da su mi Pefi i Teo (Stefan Marković i Miloš Teodosić) mnogo pomogli, beskrajno sam im zahvalan na svemu, uputili smo me gde, šta, kako. Sad već znam i sam (smeh), a u početku mi je mnogo značilo – gde je dobra klopa, lepo za sesti, gde da se prošeta, gde da odemo sa bebom u park… Oni odlično poznaju grad i sa njima sam u dogovoru i birao deo grada“.
Je l’ vam se sviđa Bolonja?
„Mnogo lep grad, svi italijanski gradovi su inače u nekom starijem fazonu, imaju istoriju, u centru su sve stare zgrade, održali su taj duh. Nema velikih, modernih zgrada i kad se nešto gradi, gradi se da ne odskače. O kulturi i hrani da ne pričam, kuhinja je fenomenalna, ali nisam se ugojio (smeh). Pastu volim generalno i stalno sam je jeo, a sada je na meniju barem jednom dnevno. Stvarno uživamo svi, i supruga i sin Aleksej koji ima osam meseci. Period prilagođavanja nam je baš kratko trajao“.
Došli ste u veliki klub, da li stižete i fudbal da gledate, Bolonji super ide u Seriji A?
„Ne stižem nikako da odem na stadion. Baš sam pričao sa saigračima, oni dosta prate fudbal, jedva čekam da gledam utakmicu uživo i vidim kako izgleda stadion Renato Dal’Ara. Znam da nije prevelik, a baš je lep. Pratim fudbal koliko stignem jer volim, znam da su četvrti na tabeli i moram uskoro da odem na neku utakmicu. Oni stalno dolaze da gledaju nas i lepo je da se podržavamo“.
Povratak u Beograd ste imali zbog gostovanja Partizanu, sa čijim navijačima gajite međusobno poštovanje?
„Bio si na derbijima, znaš kako je… Stvarno ja nikad ništa ružno nisam rekao, niti doživeo sa njihove strane. Normalno je da zvižde, da ometaju i da naivjaju za svoj klub protiv mene. To ni ne smatarm kao provokaciju, ali ružne provokacije nikad nisu bile. Volim da igram pred njihovim navijačima, lep je osećaj igrati i derbi, još kad bi bilo i gostujućih koliko god, to daje poseban osećaj, stvarno je drugačije“.
Došli ste u Virtus na poziv Serđa Skariola, a kao trener vas je dočekao Luka Banki?
„Bio sam sve vreme u kontaktu sa Skariolom, i sa klubom, pre i tokom Mundobasketa smo stalno pričali. Odjednom, video sam da se nešto dogodilo, da je trener izjavio nešto što se nije svidelo upravi i – odlazi. Niko ne voli da mu se tako nešto desi. Došao je Banki, nisam nikad pričao pre s čovekom, a otprilike smo u Bolonju došli u isto vreme. On je stigao na gotov tim, obavio popričali smo najnormalnije i uloga mi se nije ništa promenila od planiranog. Marko Belineli je normalno prva trojka ekipe i igra fenomenalno, kako će biti kasnije to se nikad ne zna, ali trenutno sam stvarno zadovoljan ulogom, meni trener i ljudi u klubu veruju, osećam se dobro i imam samopouzdanje, mislim da dobro radim, svi su zadovoljni i nema zbog čega da se žalim“.
Kako je imati uz sebe saigrača kao što je Marko Belineli?
„Pazi ovo, ima 37 godina, posle toliko sezona u NBA dođe u Evorligu u kasnijim godinama i čovek je pokazao da je gladan košarke, ja to ne mogu da opišem. Nema kod njega – da odigram još ovu utakmicu i idem kući. Taj žar, ta energija i borbenost, nikad se ne predaje, kida lik. Kod njega nema umoran sam, možda da odmorim malo za sledeću utakmicu. Nisam očekivao da će biti baš toliko posvećen, oduševljen sam. Način na koji gleda na sve i kako se ponaša, vodi računa o svemu. On ne zna da li će da igra još ovu ili još pet sezona, ali je svaki dan tu sa istim žarom, i to se vidi“.
Znači on vas najviše muči na treninzima?
„Nigde ne možeš da vidiš to kako on šutira, kretnja bez lopte je broj jedan ikada koju sam video, sve što pruža je neverovatno, i to sve a ima NBA prsten. Često se čuvamo na treninzima, on stane na sekund, taman pomislim malo da odmorim, on je već pobegao dva metra. Nema odmora ni na treningu, on se kreće 20 sekundi u napadu, nikad ne stoji. Prava legenda, veruj mi. Danijel Haket je ista priča, mislim da njih dvojica nisu propustili nijednu utakmicu ove sezone, da se možda dogovore sa trenerom da odmore neku u prvenstvu, ma kakvi. To je dobro i za mene, veruj mi, volim da imam sa kim da se takmičim nego da se neko ‘skloni’ pa da se uljuljkam, ne volim da sam u zoni komfora“.
Da li ste u klubu iznenađeni rezultatima, u samom ste vrhu Evrolige?
„U poređenju sa prošlom sezonom – da, bili su pri dnu, ali Banki kad je došao promenio je sistem i uveo neke stvari koje su očito više legle ekipi. Promenio je neke sitnice koliko je mogao do početka. Ono što ga ističe je odnos sa igračima, mislim da je fenomenalan, ne kažem drugarski, mora da bude autoritet, ali uvek možeš da popričaš sa njim, i kad te nešto muči ili su u lošijoj formi hoće da sasluša, ima razumevanja, zna da pomogne i kako kome na koji način da ulije samopouzdanje. Mislim da je odlično podelio uloge. Mi nismo u klubu iznenađeni rezultatima, možda to spolja tako izgleda, tokom sezone smo i dalje ubacivali neke nove stvari i to sve odlično funkcioniše. Ima prostora i za napredak, dešavaju nam se padovi pa onda jurcamo u četvrtoj četvrtini da stignemo rezultat. Njegova specifičnost je igra sa malo driblinga i mnogo pasova, da lopta kruži, voli dosta čitanja igre, da nismo robiti… Stvarno je sve pogodio, ali verujem da je malo ko zaista očekivao da Virtus bude u vrhu Evrolige na početku 2024. godine“.
Koliko pratite vašu Crvenu zvezdu?
„Najgore mi je što ne mogu da gledam utakmice, možda sam uspeo tri-četiri, svaki put igramo isti dan. Ne znam kako se to namestilo… Ispratim rezultat i posle najzanimljivije detalje, ali nije to-to. Došao je i novi trener Sferopulos, treba i on da se uhoda i promeni malo uloge. Može Zvezda da krene nabolje, ima kvalitet sigurno i pred domaćim navijačima teško ko može da je pobedi. Samo da sve to dođe što pre, da se poslože kockice, ima šanse za plej-in sigurno. Samo da se malo trgnu i posle se nikad ne zna. U ABA ligi igraju odlično i verujem da su obezbedili prvo mesto pred plej-of, imaju i derbi kod kuće. Znaš da nijedan od prošla dva derbija nisam gledao, jednom nam se poklopilo sa Evroligom, drugi put sa italijanskim prvenstvom, bar sam ovaj sad 4. januara mogao da gledam“.
Nema sumnje da ćete 2023. pamtiti po rođenju sina i svetskom srebru sa Srbijom?
„Definitivno, sin Aleksej i srebro na Mundobasketu u Manili su obeležili godinu, ali i dolazak u Virtus, velika stvar je što sam prvi put u inostranstvu. Posle toliko godina u Zvezdi meni je čudno što nisam tu, srećan sam, ali od malena sam tu bio i mnogo je sve drugačije“.
Verujem da je u kontaktu ekipa iz Manile, sigurno da postoji neka „Vacap“ grupa?
„Naravno, veruj mi to je takva ekipa, svi smo u sjajnim odnosima, stalno se čujemo, i sa Bogdanom koji je u NBA. Dopisujemo se uvek, neka zaj****cija, uvek ima o čemu da se priča. Uveren sam da se iskreno videlo kakva smo ekipa i kakva je hemija bila među nama, po kvalitetu možda nismo bili za finale, ali to smo sve hemijom i borbom nadomestili. To ništa nije bilo fejk, ne bismo postigli taj rezultat drugačije. Što kaže selektor Pešić, svi za jednoga, jedan za svi – tačno tako je i bilo“.
Kako sada gledate na veliki uspeh sa Mundobasketa, šta je bilo najupečatljivije?
„Sigurno to što se desilo sa Borišom, to nas je toliko poremetilo, a posle i ujedinilo da se borimo još jače. Iskreno, zbog te moje povrede i što nisam mogao da igram finala nisam bio srećan mesec dana posle Svetskog prvenstva. Ne mogu, nema šanse, kao kiša sam plakao i plakao… Možda bih bio najgori na utakmici, ali nisam bio na terenu sa drugovima, nisam mogao da igram, toliko mi je to teško palo ne mogu da ti opišem. Posle svega, priprema, svega sa Simanićem, poraza od Italije i tog katastrofalnog osećaja posle, sve to smo zajedno prošli i ja se povredim, to mi je…“
Čuje se tuga u glasu, a nema potrebe?
„Svi prijatelji i porodica su nam slali poruke „treba da budete ponosni, uradili ste nešto veliko“. Sve razumem i to je super, ali ne mogu da sakrijem da mene to razbija iznutra, plakao sam kao kiša. Znam da smo osvojili svetsko srebro i da treba da se radujem, a ne mogu da suzbijem te emocije. Znamo kakvu smo šansu imali, ne igraš protiv drim tima, nego protiv ekipe približnog kvaliteta, ali Nemci su bez poraza osvojili titulu i svaka im čast. Mi znamo da smo imali šansu, da možemo sa njima da se borimo, bili smo blizu, dve lopte su odlučile… I Milutinov nam se povredio u polufinalu sa Kanadom, dobio je udarac u list, nije bio spreman, Bogdan se razboleo veče pre, ja sam se u drugom minutu povredio“, kao da je i dalje neutešan Dobrić.
Doček u Beogradu bio je nikad emotivniji, sa sve uplakanim Novakom Đokovićem?
„To nisam očekivao, iskreno. Prvo su izašli basketaši, pa mi i onda Novak. Očekivao sam da budemo srećni, pevamo, ali nikad ga nisam video tako da plače, da onako iz njega prokulja toliko emocija. Naježili smo se svi i onda su i njega dirnule sve te emocije. Ma, bilo je prelepo stvarno, nešto za ceo život. Jedva čekam da mi sin još malo samo poraste, još malo da stasa, pa da mu pričam, o svemu iz Manile i sa dočeka. Ima, sine, tata toliko toga da ti kaže“, najlepšim rečima i emocijama je Ognjen Dobrić završio.
„Moja generacija je odrastala uz dočeke na balkonu“
Kad smo sleteli sa Filipina u Beograd pričali ste sa Markom Gudurićem i rekli „kad osvojimo zlato, a hoćemo…“?
„Svi mi osećamo da možemo više, zato niko nije bio 100 odsto srećan. Znam da mi je prvo takmičenje sa reprezentacijom i osvojio sam medalju, pa onda balkon – san snova. Moja generacija je odrastala uz dočeke na balkonu i svi smo želeli da budemo deo toga, san je ispunjen, ali… Nije zlato, i svi mislimo da smo mogli i možemo, i hoćemo (da ga osvoje, prim.aut)! To je ono što nas krasi“, dodaje Dobrić
BONUS VIDEO
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare