Kukoč pamti 1991. i ovacije Grobara, ali i naređenje da ne priča sa Divcem

Košarka 13. okt. 202108:37 > 08:40
Podeli:
Foto:Foto: Printscreen Profimedia/Video

Toni Kukoč setio se ovacija koje je dobio u Beogradu, na utakmici protiv Partizana 1991. godine, kada je ratni vihor već počeo da guta bivšu Jugoslaviju.

PROČITAJTE JOŠ

U intervjuu za hrvatski portal Indeks, Kukoč je govorio povodom ulaska u Kuću slavnih u Springfildu, čemu su prisustvovali Vlade Divac i Dino Rađa.

Bilo je reči o istorijskom priznanju, na koje je Kukoč najduže čekao.

Pre njega, upravo su laureati bili Divac i Rađa.

Sada je trojka kompletirana, a Kukoču je postavljeno pitanje o utakmici u Beogradu, kada ga je cela dvorana ispratila ovacijama.

To je bio poseban gest navijača Partizana, naročito imajući u vidu aktuelan i osetljiv trenutak.

„Naravno da mi je bilo drago. Razbijamo najvećeg rivala u finalu u njihovoj dvorani, a 10.000 njihovih navijača nam odaje priznanje. Pretpostavljam da su to sve bili ljudi koji ni sami nisu mogli verovati da nas čeka ludilo, nego su samo uživali u mojoj i košarci koju je Jugoplastika tada igrala. Takođe, želeo bih da se prisetim i jedne utakmice s Bosnom nakon što smo osvojili titulu prvaka Evrope. Inače je Bosna tada igrala u Skenderiji, ali jer dolazimo mi, a interesovanje je bilo veliko, odlučili su da utakmicu prebace u Zetru kako bi što više ljudi moglo uživo da gleda Jugoplastiku. Mislim da smo izgubili u produžetku, ali taj doček, tu toplinu, to ne mogu nikad zaboraviti. U trenutku kad smo izašli na parket spiker je rekao da ulazi Jugoplastika, novi prvak Evrope, a tada je 14.000 ljudi ustalo i nekoliko minuta je skandiralo ‘Jugoplastika, Jugoplastika’, Bili su to zaista prekrasni trenuci“, rekao je Kukoč.

Divac, Rađa i Kukoč bili su deo sjajne generacije Jugoslavije, sada su u Kući slavnih.

„To je samo potvrda kakvu smo generaciju imali, kako se ovde nekad dobro radilo, kolika je bila naša volja i želja za dokazivanjem, za osvajanjem. Naši ciljevi su bili plafon. Nikad nije bilo da idemo na prvenstvo, pa je četvrto ili peto mesto dobro. Ako ne bi bili prvi, cela bi ekipa danima plakala od tuge. Tako je bilo od kadeta pa preko juniora sve do seniora i kad ti takav stav postane standard, onda je to sasvim normalno. Dražen i Cibona prvi su nam bili merilo koliko zapravo vredimo. Zatim Partizan. Pa u Evropi Makabi i Barselona. Lestvica se samo podizala. U Bulsima svaki trening s Majklom i Skotijem bio je test koliko možeš i koliko si spreman. Mentalno, fizički, tehnički. Jednostavno, standard te naše generacije bilo je samo pobeđivanje i svaki kiks ili poraz smatrali bismo teškim neuspehom. U Bulsima ne bi izgubili utakmicu mesec dana, a onda bi u idućem mesecu izgubili jednu ili dve utakmica i to bi bila katastrofa. „Užas, kakav očajan mesec je iza nas. Pali smo, ovo se više ne sme događati.“ A od 20 utakmica izgubili bismo jednu ili dve. Tako mi je bilo celu karijeru, Vladi i Dinu isto, i zato smatram da je prsten koji sad sva trojica imamo samo potvrda vrednosti jedne sjajne generacije i rada te ljubavi prema košarci. A mi smo je zaista voleli.“

U filmu Jednom braća, dok je Kukoč pričao o odnosu s Divcem u Americi, u jednom trenutku je rekao da su ljudi iz okoline u Hrvatskoj doslovce naredili da se ne druži s njim.

„U ono vreme je bilo stvarno teško pričati, komunicirati. Bila su takva vremena i za mene i za njega. Danas najnormalnije pričamo. Vlade nije loša osoba, štaviše, uvek je bio teški pozitivac, zajebant. Ali znamo što se tada događalo. Nije bilo lako onda komunicirati o tim stvarima.“

BONUS VIDEO Gol Vlahovića, Srbija – Azerbejdžan 2:1

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar