Jokić i Marej ne mogu sami: Kako je Denver postao Sakramento

Košarka 22. avg. 202008:53 > 08:56
Podeli:
Foto: EPA-EFE/ERIK S. LESSER

Nije problem izgubiti utakmicu. Niti čitavu seriju. Niti ispasti iz lige. To je sport. Problem može biti samo u načinu na koji se došlo do takvog ishoda.

Denver Nagetsi su u sa epitetom ekipe koja očekuje dugo putovanje kroz plej-of ušli u prvu rundu doigravanja.

PROČITAJTE JOŠ:

I tu naišli na Jutu, ekipu za koju smo najavili da ume da maltretira.

PROČITAJTE JOŠ: Jokić kreće po NBA prsten protiv tima koji uvek „maltretira“

Baš to se i događa. Maltretman. Džezeri sviraju po svojim notama toliko glasno da su igrači Denvera potpuno umukli, dok su im uši pune vode.

Kada se sa trideset poena razlike na kontu tima iz Solt Lejk Sitija ušlo u poslednju deonicu treće utakmice, bilo je zastrašujuće gledati izraze lica Nikole Jokića i Džamala Mareja, momaka koji su proklamovani za lidere mladog tima dok sede na klupi.

Za to vreme je trener Majk Meloun pokušavao nešto da objasni drugopozivcima, bačenim u vatru da urade nešto, bilo šta, samo da se nekada nešto desi.

Nije se ništa desilo. Juta je rutinski završila utakmicu, na krilima svojih iskusnih igrača koji umeju da igraju plej-of utakmice.

Nagetsi ne umeju?

Ne. Bar ne još. I to polako postaje tradicija. Protekle sezone su tek u sedmoj utakmici prošli Sparse u prvoj rundi, da bi u majstorici u narednom kolu bili poraženi od Portlanda.

I tu se sličnosti završavaju. Sve drugo je mnogo drugačije. I pogubnije po Nagetse.

Nekako ispod radara je protekla informacija da Vil Barton i Geri Heris neće biti deo tima u „mehuru“, što je uz ne toliko davno obavljene igračke transakcije ostavilo Melouna sa veoma mršavim izborom igrača.

Na taj način su tim napustili Huančo Ernangomes i Malik Bizli, odnosno bili su zamenjeni za igrače koji ili su odmah otpušteni ili nemaju mesto u rotaciji.

Dakle, Marej je ostavljen „na frontu“ sa svojom zamenom Montejem Morisom, jednosmernim bekom u liku Troja Denijelsa, drugopozivcem Torijem Kregom i talentovanim, ali ne i dovoljno iskusnim Majklom Porterom.

Svi nedostaci takvog sastava bekova i krila izašli su na svetlost dana u duelima sa Jutom, prepunom igračima ekstremnog iskustva koji u svakom momentu znaju šta rade.

Foto: EPA-EFE/ERIK S. LESSER

NISU NAJBOLJI ALI SU VRAŠKI VREDNI

Vil Barton je veoma čudna pojava. Svojevremeno je u tandemu sa Vilsonom Čendlerom bio još čudnija, ali je srećom broj čudaka u Denveru smanjen odlaskom drugopomenutog.

Kao takav, Barton je esencijalno bitan za tim, kao igrač na pozicijama tri i dva, visok svega 196 centimetara, koji ima mogućnost kreiranja za sebe, šuta, napada obruča, ali i skokova koje niko drugi na terenu ne očekuje da se dese.

U prošlosezonskom plej-ofu Barton je startovao samo na tri meča, ali je ulascima sa klupe donosio neophodnu energiju, zaraznu da pokreće ceo tim, bezobrazluk svojstven basketašima i sedmogodišnje NBA iskustvo.

Sa Herisom su stvari drugačije, ali su jednako važne, pogotovo za tim kakav je Denver.

Nije bivši student Mičigena najbolji bek u ligi, niti najbolji šuter, ali to jeste u Nagetsima, a pritom je u najboljim godinama (rođen 1994. godine) i ovaj plej-of je mogao da bude put ka „piku“ karijere.

Uz to, visina od 193 centimetara uz 95 kilograma mišića mu daje čvrstinu sa kojom protivnicima nije najlakše da se nose, pa to značajno utiče na kompetnu igru i daje veliku snagu timu.

Foto: EPA-EFE/ERIK S. LESSER

ŠTA JE PROBLEM?

Uz pobrojane nedostatke, vredi istaći i da Pol Milsap ima gotovo dvocifreno manji poenterski doprinos u odnosu na prethodnu sezonu, te da su Heris i Barton u tom periodu bili drugi i šesti igrač po minutaži.

Još važnije od toga, svojim karakteristikama su u mnogome otežavali igru protivnika, koja je za ekipu Jute u, recimo trećoj utakmici, bila toliko lagana da je Šakil O’Nil čak rekao da je ljubomoran na to koliko jednostavno do prilika za koš dolazi Rudi Gober.

Odbrana na perimetru je bila katastrofalna, iskusan plejmejker poput Majkla Konlija je to umeo da iskoristi, a razbijenost koncepcije Nagetsa je dolazila do izražaja svaki put kada bi Donovan Mičel pokazao nameru da napadne ili kada bi Džo Ingls „usitnio“ korak u želji da zbuni protivnika.

Još gore od svega, deluje da niko u taboru Denvera od igrača nije sposoban da podigne glas, da opomene, da protrese ekipu. Da bude kapiten.

Nešto slično smo tokom sezone mogli da vidimo samo u ekipi Sakramenta, koja je umela da deluje toliko beskrvno da se činilo kao da košarkaši jedva čekaju da odu kućama.

Bez veterana, bez lidera, bez čvrstine, ideje, Nagetsi su na dobrom putu da spakuju kofere, a na osnovu tri utakmice serije sa Jutom deluje da će potpuno zaslužiti na duži odmor od očekivanog.

 

Komentari

Vaš komentar