Poslednjih dana sve više do nas dolaze informacije da srpski igrači Bogdan Bogdanović, Nikola Jokić i Aleksej Pokuševski skoro pa redovno "zatrpavaju" koševe rivala i kad ujutru pogledate izveštaje i vidite da je neko ispod 20 poena, možete ponegde videti i etiketu "podbacio".
Skoro da nam je postalo normalno da svakog dana gledamo po 20 i više poena i time se zadovoljavamo, ovo ostalo je nekako – malo.
PROČITAJTE JOŠ:
Apetiti nam jesu porasli poslednjih godina, ali u igrama srpskih košarkaša možemo da vidimo i korenite promene koje su poslednjih godina zahvatile NBA ligu.
Pre svega, broj poena u NBA generalno je porastao. Ovo je posledica dispropocije u razvoju napada i odbrane.
Na primer, pre 18 godina je u ligi tokom sezone bilo samo 368 utakmica u kojima su košarkaši ubacivali 30 i više poena.
Prošle sezone je takvih utakmica bilo 775. Evo još jednog podatka: između 2011. i 2016. godine bilo je samo 25 igrača koji su imali po 25 poena u proseku.
Od 2016. do danas je broj takvih igrača eksplodirao na 58 i Nikola Jokić je među njima sa 26,3 poena, 10,9 skokova i 8,7 asistencija u proseku.
Da je Bogdan više od 20 poena iz poslednjih šest utakmica imao pre januarske povrede, možda bi do sada i on gurao preko 25. Mada, treba imati u vidu formu i činjenicu da iz utakmice samo uzima ono što mu se nudi dok Trej Jang vodi „kolo“.
Jednostavno, Amerikanci su ubrzali sve da bi košarku komercijalizovali što bolje.
Napad je uvek u prednosti i napadač ima uvek više opcija na raspolaganju, dok je odbrana po pravilu reaktivni segment igre.
Čovek po imenu Stef Kari zaslužan je za poprilično za ovaj trend promene fokusa u napadu, koji traje šest, sedam godina unazad.
Kad su Golden Stejt Voriorsi 2015. osvojili svoju prvu titulu brzom igrom i trojkama, pritom igrajući odličnu odbranu, pokazali su da se može igrati i kad se naveliko oslanjate na šut za tri poena.
A kad ekipa ima Kleja Tompsona i Karija, jasno je da će to biti okosnice napada, neće valjda „zidanje“ u reketu Endrjua Boguta ili Festusa Ezelija?
Još kad je u ligi zablistao Nikola Jokić, koji je transformisao zamisao „petice“, kao igrača koji može i da prevodi loptu u polje napada bez plejmejkera, da asistira i šutira trojke, još i krade lopte, onda se vidi koliko je NBA samo poslednjih godina evoluirao.
Uzmimo to da je Dikembe Mutombo nekad bio veoma na ceni, a nema ni deo varijacija u igri kakve ima Jokić.
Koliko je ovo sa poenima zanimljiva odrednica, pokazuje i to što recimo Stiv Neš nikad nije imao 20 poena u proseku, a to su činili igrači poput Malika Bizlija, Malkolma Brogdona, Šej Gildžes-Aleksandera.
A svi znamo ko je Stiv Neš u košarkaškom svetu. Prosto, mnogim igračima su se „otvorila vrata“, jer su im date odrešene ruke da kad ih ide – pucaju.
S druge strane, odbrana je labavija nego ranije, jer odavno nema „hand checkinga“. Neš nije usamljen kao legenda koja nije mnogo poentirala za današnje standarde.
Lamar Odom, Džon Stokton, Čonsi Bilaps, Manu Đinobili, Džejson Kid, Robert Periš, Bil Rasel, na listi ih ima još. Niko od njih nikad nije imao preko 20 poena u sezoni!
Svi oni su imali uloge, što nas dovodi do druge bitne tačke i ključa uspeha i srpskih igrača. Kid je bio poznat kao dodavač, Stokton takođe, Rašid Valas kao defanzivac, Bil Rasel kao „olraund“ igrač.
Danas tih uloga nema. Ako centar gađa trojke, cepaće ih. Ako plejmejker ume da zakuca kao „zver“, uradiće to.
Toni Parker je svojevremeno imao prepoznatljiv prodor i ono šmekersko oslanjanje lopte na tablu koje je delovalo nezaustavljivo.
Imao je po 18, 19 poena u proseku i šutirao 0,9 trojki po meču. To je čovek koji nije igrao pre 30, već pre desetak godina na vrhuncu.
Poređenja radi, jedan Pokuševski danas ima 4,6 šutnutih trojki u proseku, Jokić između tri i četiri, a Bogdanović 5,5.
Suština je da se to svidi publici i da donese rezultat. Malo koga je u Denveru bilo briga što Jokića ne fermaju dva posto američki analitičari kao jednog od najboljih pasera u ligi.
Sve dok Denver nije počeo da pobeđuje, a Jokić da pogađa koš. Jer to je suština u krajnjoj liniji. Dajte ljudima zvezdu.
NBA liga tako uz slabije odbrane i odrešene ruke igračima, gura u prvi plan i neke igrače koji bi po nekadašnjim merilima bili slabiji, a šansu mogu da dobiju i oni niži pikovi sa drafta.
Takav je bio Nikola, ali i Drejmond Grin, Ajzea Tomas (ovaj novi Ajzea). Pre tridesetak ili dvadesetak godina, ako ste imali centra koji ume da izgradi sebi akciju i odigra „iso“, odnosno izolaciju, vredeo je bogatstvo.
Igrači koji su umeli sa loptom imali su zadatak da kreiraju otvorene šuteve za svoje saigrače, striktnije su se poštovala mesta na terenu i košarka je više izgledala kao šah.
Danas vidimo Pokuševskog koji povuče napad, odradi dribling i bez pardona odradi stepbek i pljusne trojku u lice rivalu. Iako je ruki, a trener je možda iz te pozicije zamislio pik end rol.
Sloboda igrača je veća, ali i njihov karakter. Mlađi košarkaši ne haju toliko za autoritete i oni kvalitetniji brzo izađu u prvi plan.
Nekad tako nije moglo ni zbog hijerarhije u svlačionici koja se takođe promenila i nije više tako „vojnička“ kao nekada.
Nije ni na terenu. Zato imamo slučaj da neki bekovi poput Hardena, Dižonte Mareja i slični imaju više skokova u proseku od Majlsa Tarnera, Serža Ibake ili Andrea Dramonda.
Naravno, ima tu i do minutaže, statusa igrača u timu, ali činjenica je da se klubovi mnogo više prilagođavaju igračima, kada se ovi pokažu.
To već neko vreme rade i srpski igrači u NBA. Bogdanović je sa preko 50 posto šuta za tri, jedan od najboljih u ligi u poslednjih desetak dana.
Pokuševski je pre koje veče ubacio sedam trojki, Jokić redovno ima tripl-dablove koji su ranije bili na granici čuda, Bogdanović se sjajno uklapa u napad Nejta Mekmiilana u Atlanti, pa uz pobrojane činjenice, ostaje nam samo da uživamo.
Jer, deluje da ovakva izdanja spomenute trojice igrača imaju jako uporište, pa nema razloga da ne nastave da blistaju i nadalje.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare