0
E morto Mihajlović... Nemoguće. Život stvarno nekad baš nije fer. Odmori se, legendo, a ja ću te zauvek pamtiti kao "Barbiku".
Bio sam na poslu, krenuo sam da izustim nešto u smislu: „Ljudi, treba mi…“, a onda sam na Tviteru ugledao „Gazetin“ naslov „È morto Mihajlovic, il duro dal cuore grande: stroncato a 53 anni dalla leucemia“, u prevodu „Preminuo je Mihajlović, borac velikog srca, od leukemije sa 53 godine“.
PROČITAJTE JOŠ
Dan kasnije krenuo sam da pišem, stao, brisao… Ne pamtim da ovoliko nisam mogao da se saberem, taj tužni adrenalin je i dalje radio.
Za nekoga je to sigurno preterivanje, otišao je Siniša Mihajlović, čovek koga lično nisam poznavao osim prirodom posla, a opet neko jako bitan za moj život i ono što sam danas.
Bio sam mali, imao sam četiri godine kad je Zvezda postala prvak Evrope. Te utakmice u Bariju 1991. se baš i ne sećam, gledao sam je, ali, klinac, šta sam tada znao…
Ćale me je naučio da je utakmica sa Bajernom, ona 2:2 na Marakani, zapravo finale, da je uvela Zvezdu u besmrtnost.
E, tu utakmicu pamtim, i gledao sam je toliko puta… I dalje imam tu kasetu od pre 30 i kusur godina, ne CD, na USB, nego VHS, stoji na polici kao najvrednija umetnina.
I sad kada sam se selio i dodao novu epizodu najlepšoj životnoj priči, verovatno je ova vest iz rimske bolnice najbolja opomena šta je život. I kako prema istom da se ophodimo, i koliko da ga cenimo.
Sećam se, tad u aprilu 1991. igrao sam se ispod stola, i to nekim puškama ja mislim, gle čuda, jer bile su rane devedesete.
„Mihajlović u sredinu….“, pa kultna „Nebo se otvorilo“. Uf, ma uvek prođu žmarci zbog tih reči za večnost. I gledao sam tu utakmicu, taj centaršut i kad nesrećni Augentaler lobuje Aumana, toliko puta da mislim da se traka izlizala.
Moj deda Žika ga je zvao „Barbika“, naravno, zbog frćkave frizure koju je furao u crveno-belom… On i ćale su ga najčešće tako zvali, posle i ja.
Lokne su otišle, ostala je levica, kragnica… Pa ko nije dizao kragnu u školi zbog Mihe, taj fudbal verovatno nije pratio.
Šmeker, humanista, borac, patriota… Legenda od koje se zaista već drugi dan oprašta ceo svet (osim Juventusa).
Pisati koliko je voleo porodicu, život, Zvezdu, fudbal, muziku, Srbiju, ima ko će to… Nije hteo da igra protiv svoje Zvezde, nije hteo da ćuti kad je Srbija bombardovana 1999. godine, verovatno nije mnogo toga nije hteo, odnosno radio je ono što mu je u srcu, jer bio je – svoj. A to je danas verovatno i najteže.
I, stvarno, mislim da ovakvi kao što su Siniša Mihajlović i ne umiru. Svakako ne može biti zaboravljen, a ja ću ga uvek pamtiti kao „Barbiku“.
— SportBot (@SportBot11) December 17, 2022
Sad bar znamo ko će šutirati slobodnjake u nebeskoj ekipi, a Džej bi mogao nešto da vam otpeva, pa da se zajedno smejete. Jer, taj dečački osmeh je nešto što ne može da se izbriše.
Odmori se, jer već su mnogi inspirisani da nikad ne odustanu i ne ustuknu ma ko god bio s druge strane.
Adio, „Barbika“.
BONUS VIDEO Kako je pričao Siniša Mihajlović
