0
Fudbalska reprezentacija Španije uradila je ono što, priznajmo, mi verovatno nećemo da postignemo u doglednoj budućnosti.
„Furija“ je pobedila Englesku u finalu u nedelju uveče u Berlinu sa 2:1 i samo potvrdila da na ovom prvenstvu stvarno igra najbolji fudbal u Evropi.
PROČITAJTE JOŠ:
Ako je neko i nije svrstavao u uži krug favorita za titulu, morao je da se počeše po glavi već posle prve utakmice gde su Španci razbili Hrvatsku sa 3:0.
Nije utisak da su Hrvati bili potpuno bespomoćni, jednostavno su Španci tačno znali šta hoće i kako to da postignu.
Znali su kada, ko i gde treba da pošalje loptu i kako da ona završi iza leđa protivničkog golmana i to su radili do kraja prvenstva.
I kada su gubili, imali biste utisak da će naći rešenje, samo je pitanje trenutka. Sat je uvek nekako otkucavao za njih, dok su minuti njihovih protivnika bili bar duplo duži.
To je sve posledica sistema koji je posložio Luis De La Fuente kao selektor. Šezdesettrogodišnjem stručnjaku iz Hara u La Riohi je bio zadatak da prepozna kome će ukazati poverenje, da uveri igrače bez iskustva da mogu da pobeđuju bez obzira na godine i njihov talenat kanališe na terenu.
Da li uopšte i treba reći kako je to uspeo da uradi ako znamo da je protiv Španije tim Italije delovao podređeno i što ga je samo Đanluiđi Donaruma spasao ubedljivijeg poraza.
Hrvati su pobeđeni punim gasom 3:0, Albanci sa rezervnom postavom „minimalcem“, Gruzija je dotučena u drugom poluvremenu sa 4:1, iako je vodila 1:0…
Sve to sa igračima poput Nika Vilijamsa i Lamina Jamala, koji su na ovom turniru napunili 22, odnosno 17 godina i profilisali se kao neki od najboljih igrača.
Kao kapiten ih je predvodio Alvaro Morata čiji se glas najviše čuo, dok ih je kao lider na terenu vodio Rodri. Svako je jednostavno imao svoju ulogu i odradio ju je maksimalno dobro.
De La Fuente je većinu svojih igrača već poznavao, dok su Španci verovali u svoj sistem i odustali su od ideje da dovode neka poznata i zvučna imena na svoju klupu.
Umesto toga, doveli su čoveka koji je kroz karijeru igrao za Atletik Bilbao, Sevilju i Alaves, a onda vodio Portugalete, Aureru, mlađe kategorije Sevilje i Atletik Bilbaa i seniorske ekipe Bilbaa i Alavesa.
Pet godina je gradio ovo što sada gledamo u reprezentaciji Španije do 19 godina, onda još četiri u selekciji do 21 godine, prošao je i kroz onu do 23 u Tokiju, da bi od 2022. naovamo bio selektor seniora.
I praktično jedini poraz mu je bio u finalu Olimpijskih igara od Brazila. Sa dečacima do 19 godina je 2015. uzeo evropsko zlato, isto je uradio i sa mladom reprezentacijom 2019. u Italiji i sada je postao prvi fudbalski trener koji uz svoje ime pored dva spomenuta zlata ima i evropsko seniorsko i trofej u Ligi nacija.
Dakle, izveo je neke od igrača praktično na put, znao ih je u dušu i godinama je i sam bio deo jednog šireg sistema koji je imao plan kako da te igrače izvede i napravi ih kvalitetnim za nacionalni tim.
Drugima se, pak, zahvalio na saradnji, pa mu je Serhio Ramos na tome i zamerio tvrdeći da je „njegov put u reprezentaciji trebalo da se završi ličnom odlukom ili zato što učinak na terenu nije bio na potrebnom nivou, a ne zbog godina“.
De La Fuentea to nije interesovalo. Podneo je udarac i odlaska Brahima Dijaza u Maroko i poraza od Škotske kad se prihvatio posla. Samo je nastavio da radi.
Vilijams će ovog leta izvesno biti tražena roba na fudbalskom tržištu kao momak iz Bilbaa, Mikel Merino i njegov imenjak Ojarzabal su bili apsolutni junaci svog tima kao igrači Sosijedada, a Lamin Jamal, ma koliki da je talenat, pitanje je koji bi drugi selektor imao hrabrosti da ga stavi u prvi tim i da mu loptu u noge. Jedno je klub, makar se on zvao i Barselona, drugo je reprezentacija.
Znate i sami da je težina jednog sportskog imena nešto što mu garantuje posao i malo veći prag tolerancije na neuspehe, a objektivno kad biste pitali nekog prosečnog zaljubljenika u fudbal da bira – De La Fuente, ili Murinjo, verovatno bi većina rekla drugo ime.
Merino je dao gol Nemačkoj u 119. minutu, Ojarzabal u 86. za pobedu u finalu, a obojica su poverenje u De La Fuentea gradila i kroz mladu reprezentaciju. Nisu jedini, tu su i Simon, Ruiz, Olmo. Mi smo nešto slično mogli da imamo da je generacija „Novozelanđana“ ostala uz Veljka Paunovića, ali što bi se reklo – imali smo, nismo znali.
Već su Španci osvojili to prvo mesto u U21 konkurenciji, sa čovekom čija filozofija fudbala se svodi na poverenje. A baš to su iz Fudbalskog saveza, i kancelarije sada kontroverznog bivšeg predsednika Luisa Rubijalesa, pokazali svom selektoru kada je otišao Luis Enrike.
„Nije važno da li su mi neki verovali ili nisu. Bilo je važno jedino to što sam osećao da mi igrači veruju. Veruju mi već godinu i po dana. Svaki korak u stranu bio je rast. Ono što me zaokupilo je to što su mi istinski verovali, bez ikakve sumnje u moje odluke. Sve je to sada sreća i ponos. Niko nam ništa nije dao. Stvari koje toliko koštaju dobijaju još veću vrednost. Svakoj osobi koja radi i daje sve od sebe, uvek sam govorio da će je život nagraditi kad-tad. Ako daš sve što imaš, znaj da će ti život vratiti nešto dobro. A fudbal je drugi deo života“, priča De La Fuente.
Njegove reči tek sada dodatno dobijaju na težini, jer se svaka pokazala ispravnom i na mestu.
„Nije važan rezultat, važan je ceo proces, a rezultat je produkt sistema. Ovi mladi ljudi su primer društvu, bilo bi dobro da ih cenite kao vredne sportiste, a rezultat je tu samo proizvod planskog, dugoročnog rada“, objasnio je takođe posle titule.
A ako Španci nešto imaju, realno imaju dugoročniji plan od onih koji se kod nas postavljaju na po četiri ili pet godina.
To plus ideja da se uradi nešto dobro i ono što je i sam De La Fuente pričao pred ovaj Evro.
Ideju je pokazao kad je podmladio tim, pa su recimo Simon, Rodri, Laport i Olmo uz Pedrija ostali od igrača kojima je verovao kao starterima u meču sa Marokom kad je Španija ispala u Kataru i koji sad imaju bitnu ulogu.
Bilo je i sada u Nemačkoj još fudbalera koji su bili i u Kataru, samo što je tim sada nadograđen na jedan dobar način.
Vidi se kod svih želja da igraju za drugog, vidi se potreba da se dokažu, dok De La Fuente u jednom od intervjua podseća da je fudbalski „ponikao iz najnižih korena i da igranje za navijače i posvećenost mlađim igračima u sistemu nije šminka, već moranje“.
Priča da ništa ne izmišlja i da samo pokušava da izvuče iz svojih fudbalera maksimum, traži javno Zlatnu loptu za Rodrija, hvali Ojarzabala koji je svoju rolu odigrao sjajno i pomogao Martinu Zubimendiju kad je Rodri zbog povrede morao van…
Sve je to nešto što samo povećava poverenje između selektora i igrača i što će u dolazećim godinama biti nadgradnja njihove igre, zbog koje mogu da budu samo bolji.
I u pravu je De La Fuente, niko im ništa nije poklonio, a koliko će biti bolji skupa do septembra, to će na svojoj koži da oseti reprezentacija Srbije na čelu sa Draganom Stojkovićem Piksijem.
Bolje bi bilo da se spremi što bolje, da ne bi opet bila ona priča: „Bili smo mi dobri, samo nisu davali golove – eto, oni jesu“.
Jer ovi i ovakvi Španci, sa čovekom koji je praktično sve što je igrao uspeo i da osvoji i sve je to zaslužio, neće biti nimalo lagan posao za Srbiju kakvu smo gledali u Nemačkoj.
www.winnerbet.rs – registruj se i oseti pobedu!
BONUS VIDEO: Engleske zastave u Berlinu
