"Živim u buretu": Važio za jednog od najvećih talenata Jugoslavije, sad preživljava od sramne penzije

Miroslav Živković je bio jedna od velikih jugoslovenskih nada i čovek koji je igrao u generaciji asova kao što su Vladimir Jugović i Siniša Mihajlović.

„Živim od svoje sramne penzije od 15.000 dinara, što mislim da je sramno za egzistiranje vrhunskog sportiste kakav sam bio. Supruga je našla posao, radi, egzistiramo od njene plate i moje penzije. Živimo sa životinjama, kad god se nađemo oko njih pomažemo im, bili smo aktivni i u udruženjima. Bio sam umetnički fotograf zajedno sa suprugom, sve sam slikao što bih video, imao sam more izložbi po Beogradu, inostranstvima, dobijao sam puno pohvala, osvajao sam mnoge nagrade. Nažalost, sada me je bolest toliko onemogućila, pa veliki deo dana provodim u krevetu, jako malo sam u situaciji da mogu da hodam, da odem negde. Odvezem suprugu do samoposluge, ona kupi, nosi. Otišli smo u Irig, 30 kilometara od Novog Sada i živimo u jako teškim uslovima. Nemam ni kupatilo, tuš, živimo u buretu, kuća je nezavršena, opasana je ciglom, ništa nije malterisano… Krali su nam stvari koje su nam kupovali. Svašta bih vam ispričao“, rekao je Živković jednom prilikom u intervjuu za „Radio Beograd“.

Rođen je u Beogradu 1970. godine, ali se godinu dana kasnije njegova porodica preselila u Novi Sad. Tamo se zaljubio u fudbal i počeo je da krči put ka fudbalskim visinama u omladinskim kategorijama Vojvodine. Navodno se već tada pričalo o tome koliki je talenat bio Živković.

„Za sve te godine nastupa za pionirske i omladinske reprezentacije, izdvojio bih najspektakularniji poziv da 1985. odigram na Vembliju za kadetsku reprezentaciju Jugoslavije pred 100.000 ljudi predigru finala kupa Mančester junajted – Everton. Živeo sam za tu utakmicu 24 sata, danima i noćima nisam spavao. U toj ekipi je igrao Jugović, koji je najdalje otišao od svih, bio je tu i Vladan Lukić, Marin Lalić je bio iz Hajduka, nas trojica – četvorica smo nosili taj tim. Bili smo smešteni 100 metara od stadiona, celu noć nisam spavao, gledao sam u stadion i sanjao taj dan. Da ste me pitali pred početak utakmice da li ću biti najbolji ili loš, mogao sam da vam kažem u sekundi, takvu intuiciju imam, osetio sam se genijalno, bio sam vedrog duha i nije bilo čudno što sam proglašen za najboljeg fudbalera. Zadivio sam Vembli da mi je ceo stadion zviždao da bi me omeli. Za 15 minuta smo poveli 2:0, a oba gola sam ja namestio. U prvom pasu sam odigrao Lukiću, a potom sam i Predragu Katiću, obojica su igrali za Zvezdu. Razbili smo Engleze, Vembli je zameneo, celu utakmicu su ćutali, a pred kraj utakmice počeli su da viču ‘Ole’ kad su videli koliko sam dominirao“.