0
"Pehar Lige šampiona je kao fudbalski Sveti gral” rekao je svojevremeno Žoze Murinjo. Mnoge fudbalske legende, svoje igračke karijere krunisali su osvajanjem "ušatog" i zauvek svoje ime upisali u fudbalsku istoriju.
Međutim, na drugoj strani stoje imena nekih istinskih velikana svetskog fudbala, koji su tokom svojih karijera osvajali titule evropskih i svetskih šampiona, nacionalnih prvenstava, priznanja za najbolje među najboljima, a da nikada nisu uspeli da osete slast podizanja najznačajnijeg trofeja u klupskom fudbalu.
Neki od njih prolazili su pravu agoniju, menjali klubove, davali sve od sebe da bi na kraju ostali kratki, dok pojedine zvezde nikada nisu ni prišle blizu.
Gotovo je nemoguće početi listu od 11 veličanstvenih, a ne krenuti sa čovekom koji je dao sve moguće i nemoguće da bi na kraju uvek ostajao praznih ruku.
PROČITAJTE JOŠ
Đanluiđi Bufon jedan je od najvećih golmana u istoriji fudbala i jedini koji je proglašen od strane UEFA za najboljeg igrača sveta.
Legendi italijanskog fudbala ipak ni sav trud i želja nisu bili dovoljni da stigne do kraja.
U bezbrojnim pokušajima, „uspeo“ je samo da izgubi tri finala sa Juventusom i da stane na milimetar od trofeja.
Najbliže ikada bio je u finalu 2003. godine kada je u penal seriji odbranio dva penala igračima Milana samo da bi njegovi saigrači promašili tri i omogućili velikom rivalu da mu ukradu pehar ispred nosa.
Do nove šanse prošlo je 12 godina, ali se na putu našla Barselona i tada sa 3:1 odnela još jednu priliku. Ona je ponovo stigla, samo 2 godine kasnije i činilo se da je konačno došao i trenutak da Bufon podigne pehar. Juve je gazio, stigao neporažen do finala, mreža Bufona ostala netaknuta u 9 utakmica, a onda je sve stalo protiv drugog španskog giganta. Kristijano Ronaldo i ekipa su zgromili „Staru damu“ i trofej je ponovo otišao na drugu stranu.
Sledeće sezone nisu bile tako uspešne, jedna u PSŽ-u i dve povratničke u Juventusu prerano su završene, a iako još nije zvanično potvrđeno deluje i da je karijera velikog Điđija stigla do kraja.
Ostaće mu „samo“ da se diči osvojenim prvenstvom sveta, titulama u Seriji A, Kupu Italije, Superkupu Italije… Ipak, tu nema i onog najvrednijeg trofeja na klupskom nivou.
Sjajni francuski defanzivac, jedan od preteča modernih odbrambenih fudbalera, Lilijan Tiram je sa Bufon podelio istu sudbinu u tom finalu 2003. godine. Bio je deo te ekipe koja je harala Italijom, ali je propustila da pokori i Evropu kada ih je zaustavio Anćelotijev Milan. Tiram je posle toga nastavio karijeru u Barseloni, a pomalo i nesrećno povukao se tik pred sezonu kada je Barselona sa Mesijem i Gvardiolom dominantno osvojila Ligu šampiona.
Francuz je najveću slavu tokom karijere stekao u dresu reprezentacije kada je kao deo generacije koju je predvodio Zidan prvo postao svetski, a zatim i evropski prvak. Najviše se pamti utakmica polufinala svetskog prvenstva kada je sa dva gola doneo preokret protiv Hrvatske i trasirao Francuzima put do titule.
Još jedan legendarni italijanski fudbaler može da se pohvali nacionalnim titulama, kupovima i titulom svetskog prvaka kada je postao prvi i jedni defanzivac proglašen za najboljeg igrača svetskog prvenstva u fudbalu. Fabio Kanavaro za razliku od Bufona i Tiram nikada nije zaigrao u finalu Lige šampiona, a peharu je najbliži bio kada je sa Interom ispao u polufinalu te 2003. godine od gradskog rivala Milana zbog gola u gostima.
Kanavaro je posle Intera prvo sreću okušao u Juventusu, a kasnije i otišao u „kraljevski klub“, ali je za tri godine boravka uspeo da postane deo niza Madriđana od šest uzastopnih sezona u kojima su ispadali u osmini finala.
Na međunarodnom nivou, Blan je sa Francuskom osvojio Svetski kup i Evropsko prvenstvo, ali nije mogao da se dočepa najvećeg klupskog trofeja, uprkos igranju za Inter, Barselonu i Mančester Junajted.
Igranje polufinala sa Junajtedom 2002. bilo je najbliže što je Francuz ikada prišao trofeju, ali bio je deo Fergijeve momčadi koju je Bajer Leverkusen eliminisao na gol u gostima, a Blan ostao upamćen kao jedan od glavnih krivaca zbog loše partije na Old Trafordu.
Još jedan Italijan koji na svojim plećima nosi Juventusovo prokletstvo. Poput Bufona i Tirama, bio je deo generacije Juventusa koja je 2003. ostala kratkih rukava protv Milana, a isto kao i Bufon bio je deo osvajanja svetske titule u dresu reprezentacije Italije.
Zambrota je bio u Barseloni tokom relativno sušnog perioda za velikana, a kao i Tiram otišao je tik pred dolazak Gvardiole koji je sa Mesijem pokorio Evropu i svet. Povratkom u Milan koji je u tom periodu bio u velikom padu značilo je i kraj nadanja Zambrote da može jednog dana da stigne do kraja.
Jedan od najvećih gubitnika na listi svakako je Mihael Balak. Godina 2002. bila je godina koja ga je istovremeno lansirala u orbitu i donela dva najveća poraza u karijeri. Balak je te godine sa Bajer Leverkuzenom napravio iznenađenje i stigao do finala, ali je uprkos vođstvu Nemaca, Real predvođen Zidanom preokrenuo rezultat i sprečio jedan od najvećih šokova u istoriji. Nemci su iste godine poklekli u finalu od Brazila predvođenih Ronaldom i Rivaldom, a Balak je propustio finale zbog žutih kartona.
Nakon tri duple krune u Bajernu, Balak je otišao u Čelzi gde je izgubio još jedno finale Lige šampiona sa londonskim timom od Mančester Junajteda koje je ostalo upamćeno po klizanju kapitena Džona Terija u trenutku kada je u petoj seriji „plavcima“ mogao da donese titulu prvaka Evrope.
Fudbalski univerzalac Lotar Matues obeležio je jednu eru svetskog fudbala, a može se reći da je od svih na listi bio najbliži cilju. Mateus je bio deo Bajernove postave koju su dva minuta delila od trofeja, a onda je usledio jedan od najvećih trilera u istoriji fudbala. Mančester Junajted je te 1999. godine u nadoknadi na volšeban način došao do preokreta golovima Tedija Šeringema i Ole Gunara Solskjera i šokirao Bavarce, ostavivši Mateusa bez jedinog velikog trofeja u karijeri.
Mateus je sa „pancerima“ osvojio Svetsko prvenstvo u fudbalu, ali je titula klupskog prvaka Evrope ostala nedosanjan san.
Da Pavel Nedved nije dobio žuti karton u revanšu protiv Reala 2003. godine, velika je verovatnoća da brojna imena nikada ne bi dospela na ovu listu. I dan danas se veruje da je Čeh mogao da zaigra u finalu protiv Milana te godine, da bi „Stara dama“ postala prvak Evrope te godine.
Nedved je postigao ono što je malo ko verovao – da dostojno zameni Zidana u klubu. Čak je i postigao odlučujući gol kojim je Zidanov Real eliminisan te godine.
Ipak, zbog žutog kartona, „crno-beli“ su ostali bez pravog plejmejkera u odlučujučoj utakmici, i Milan je došao do penala, koje ni uz sjajnog Bufona tim iz Torina nije uspeo da dobije.
„Princ Rima“ i čovek koji je karijeru i život posvetio Romi, jedan je od velikana koji nikada nije imao priliku da se dočepa najvećeg pehara u klupskom fudbalu. Iako je bio prvak sveta sa Italijom, šampion sa Romom, osvajač nekoliko kupova i superkupova, Toti u Ligi šampiona nikada nije imao naročitih uspeha, najvećim delom što Roma ruku na srce nikada nije bila istinski konkurent najjačim evropskim timovima.
Ipak, Toti će po nečemu ostati upamćen kada je ovo takmičenje u pitanju – najstariji je strelac gola u Ligi šampiona. On je savladao Džoa Harta na gostovanju Mančester Sitiju 2014. godine.
Ibrahimović je igrao za sedam različitih klubova u Ligi šampiona pre prelaska u LA Galaksi 2018. Šveđanin je stigao do polufinala sa Barselonom, ali je ispao sa Pepom Gvardiolom nakon što ih je eliminisao njegov bivši klub Inter.
Potom se vratio u Milan, ali usledilo je još razočarenja pošto je Italijane iznenađujuće nokautirao u osmini finala Totenhem.
Ibrahimovićeve titule mahom su ostale na nivou nacionalnih šampionata, ali njegov specifičan karakter ga je učinio jednim od najpopularnijih igrača na planeti.
Možda je bio jedan od mnogih velikih južnoameričkih fudbalera koji je harao evropskim fudbalom, ali Luis Nazario Da Lima Ronaldo bio je jedinstven u svakom smislu. Čak i nakon što su ozbiljni problemi sa kolenom pretili da unište karijeru, Brazilac je postigao zapanjujući het-trik protiv Mančester Junajteda i dobio ovacije publike na stadionu.
To je bio možda njegov najbolji trenutak u Ligi šampiona s obzirom na to da nikada nije osvojio takmičenje. U stvari, nikada nije stigao ni do finala. Trofej u Svetskom kupu 2002. i titula najboljeg strelca na tom prvenstvu bila je srećom dovoljna da potvrdi Ronalda kao jednog od najboljih igrača ikada.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
