Kasno će biti kasnije: Paunović mora da napravi bolne rezove, inače smo "džaba krečili"

Poraz koji je bio očekivan, rezultatski ako se uzme u obzir gde je Španija kao reprezentacija u ovom trenutku, a gde je Srbija čak i vrlo podnošljiv, ali već na početku su neke stvari ipak počele da se kristališu,

Srbija je ovim mečom započela operaciju "Evropsko prvenstvo 2028." i već je sada jasno da je veliko pitanje da li neki igrači iz sadašnjeg rostera mogu da budu ozbiljne opcije za dve godine, pa je pitanje da li i sada kada to verovatno nisu treba da budu tu.

To bi značilo i da su potrebni neki bolni rezovi, zahvalnice zaslužnima i pravi restart sa ovim timom koji neće bit samo promena selektora i formacije, jer onda sve to neće imati pravog smisla.

Iako poraz od zvanično najbolje ekipe sveta nikada nije bio neočekivan scenario, on uvek služi kao najsurovije ogledalo realnosti. Pitanje koje se postavlja nakon poslednjeg zvižduka u Viljarealu nije samo "kako smo igrali", već "za koga zapravo gradimo ovaj tim". Ako je pravi cilj izgradnja ekipe za Evropsko prvenstvo 2028. godine, onda je ova utakmica bila idealan test da vidimo ko zaista može da iznese taj proces, a ko postaje balast prošlosti.

Fudbal danas ne prašta odlaganje smene generacija. Reprezentacije koje predugo žive na starim zaslugama to na kraju uvek plate na terenu kroz manjak intenziteta i brzine. Ako želimo tim sposoban da raste, uloga igrača koji su već u tridesetim godinama mora se sagledati vrlo konkretno. Iskustvo vredi samo ako donosi stabilnost i jasna rešenja u teškim momentima; u suprotnom, ono postaje teret za moderni, brzi fudbal koji Paunović želi da implementira.

Baza talenata postoji i ona nije zanemarljiva. Naša U19 reprezentacija trenutno je druga najvrednija u Evropi. Pobede protiv Italije, Engleske, Portugala (sve po 2:0) i remi sa španskom generacijom predvođenom Laminom Jamalom nisu slučajnost. Igrači poput Vasilija Kostova (procenjenog na 18 miliona evra) i ostalih bisera koji su bili na korak od finala Evropskog prvenstva za kadete 2024. godine, nisu samo budućnost – oni su neophodna infuzija energije. Njihovo postepeno uvođenje u A tim ne treba posmatrati kao rizik, već kao jedini logičan put ka modernizaciji igre.

Zbog toga je možda vreme da se preispitaju uloge centuriona poput Aleksandra Mitrovića, Gudelja i sličnih koji ili ne igraju u ozbiljnim takmičenjima ili imaju neke druge nedostatke.

Gde puca sistem Srbije?

Jedan od najvećih izazova za Paunovića ostaje statičan tandem u sredini terena. Izbor konzervativnijeg veznog reda (Stanković – Gudelj) bio je razumljiv s obzirom na plan da se Španija ugrozi iz tranzicije, ali su ograničenja brzo isplivala.

Obojica su se često spuštala previše nisko kako bi pomogli u izgradnji napada, ostavljajući ogroman prostor u centralnoj zoni. Kada su oba zadnja vezna tako duboko, niko ne ostaje da pokupi "drugu loptu" ili povuče tim napred.

Nameće se pitanje smisla igranja sa dvojicom sličnih profila. Ako se bira jedan, Aleksandar Stanković se trenutno nameće kao kompletnije rešenje koje nudi bolji raspon dodavanja i veći potencijal za modernu igru u oba pravca. Uz to fizički je mnogo moćniji, igra na ozbiljnijem nivou i trebalo bi da on bude jedan od stubova nove Srbije.

Statistički podatak koji najviše zabrinjava nije rezultat, već manjak individualne inicijative. Dok je štoper Strahinja Pavlović završio meč sa dva uspešna driblinga (što je deo njegovog stila), četiri igrača na bokovima – Mimović, Terzić, Birmančević i Kostić – zajedno su imala samo dva pokušaja proboja.

Bez igrača koji driblingom skidaju pritisak i izbacuju protivnika iz balansa, svaki izlazak iz presinga postaje predvidiv. Alternative postoje: od mladih nada poput Cvetkovića ili Popovića, do igrača kao što je Aleksandar Ćirković koji jednim potezom menjaju tok napada. Činjenica je da nemamo elitna imena po bokovima, ali bi ipak trebalo gledati i u pravcu pomenutih igrača koji bar na papiru nude fizički i tehnički profil i mogu da budu dugoročna rešenja.

Ima pomaka u igri Srbije

Pozitivna stvar je bila vidljiva u promeni strukture bez lopte. Srbija je povremeno prelazila u 4-4-2 ili 4-4-1-1, gde je Sergej bio bliže Mitroviću, što je omogućilo kompaktniji visoki presing.

Problem nastaje kada se ekipa povuče u nižu zonu. Prednji tandem nije uspevao da održi intenzitet dovoljno dugo, što je Španiji omogućilo prelak ulazak u srce našeg tima. Protiv vrhunskih ekipa, odbrana mora biti kolektivni zadatak bez ijedne sekunde odmora, a mi smo taj luksuz prečesto dozvoljavali. Što je opet problem i igračkog kadra i izbora samog selektora.

Paunovićev model igre zahteva profil igrača koji može da odgovori na ekstremne zahteve u smislu pozicioniranja i brzine odlučivanja. Proces stvaranja takvog tima retko prolazi bez bolnih rezova. Izostavljanje iskusnih igrača sa dugim stažom nikada nije laka odluka, ali reprezentacija se ne gradi na starim zaslugama, već na onome što igrač može da ponudi danas i, što je još važnije, 2028. godine.

Ako želimo tim sposoban da igra intenzivnije i sa više ideje u posedu, moramo dati prostor onima koji te zahteve mogu da ispune. To je jedini put ka napretku, čak i ako to znači brži oproštaj od nekih od naših najpoznatijih imena.

Srbija pre zvaničnih mečeva u Ligi nacija koji takođe ne nose imerativ prvo ima Saudijsku Arabiju u utorak od 18.00 a potom i još dva prijateljska meča s ameksikom i verovarno Argentinom. Različiti kalibri i profili i idealna prilika da s ekrene u rekonstrukciju.