0
Oktobar, 26, 2024. godine, fudbaleri Partizana istrčavaju na teren stadiona u Humskoj i zatiče ih do tog momenta nezamislivih 17.156 navijača, prema zvaničnim podacimai. Pola godine kasnije, crno-beli jedva uspevaju da prebace četvorocifren broj. Gde je nestala Partizanova publika za tih šest meseci?
Kada su Predrag Mijatović, Rasim Ljajić i Danko Lazović preuzeli rukovodeće uloge u Humskoj, izgledalo je kao početak sna – veliki broj ljubitelja fudbala pohrlio je put stadiona na Topčiderskom brdu kako bi podržao i pozdravio ljude koji je trebalo da predstavljaju prvi korak ka ozdravljenju i oporavku crno-belih.
No, samo par meseci kasnije, kada je prvobitna euforija opala, na utakmicu protiv TSC-a 2. aprila, koja je u tom trenutku imala status „utakmice sezone“ usled činjenice da su crno-beli već ostali bez titule a Kup Srbije bio jedini preostali trofej u igri, na tribinama se jedva našlo par hiljada ljudi – prema podacima sa zvaničnog sajta Fudbalskog saveza Srbije, poseta je bila tačno 2.000.
PROČITAJTE JOŠ...
Delimično opravdanje postoji u terminu – radni dan, ali je satnica ipak bila takva da je na utakmicu mogao da dođe osetno veći broj navijača od onoga koliko ih je bilo.
Zbog čega je to tako i šta je dovelo do drakonskog pada posete?
Razloga je nekoliko.
Kada su Mijatović, Ljajić i Lazović stigli u Partizan, očekivanja su bila da će klub istog trenutka krenuti na bolje. I činjenica jeste da je Partizan u periodu od 29. septembra 2024. godine i 27. aprila 2025. godine doživeo samo jedan poraz, i to od Crvene zvezde u rezultatski nebitnoj utakmici u prvom kolu plej-ofa.
Ali, to je praktično jedino pozitivno što se dogodilo.
Tokom zimskog prelaznog roka navijači su očekivali da će klub dovesti bar neko pojačanje, spominjana su imena poput Adema Ljajića, Rodnija Antvija, Trivantea Stjuarta… Umesto njih, došli su Milan Vukotić, Jovan Milošević i Bojan Dimoski. Milošević je ukupno odigrao pet utakmica uz dva gola, Dimoski dva meča i ukupno 40 minuta, dok je Vukotić od svih zimskih pojačanja pružio najviše – 12 odigranih utakmica, jedan gol i tri asistencije.
Očekivano, sve to dovelo je do osetnog pada entuzijazma kod navijača.
Negde u to vreme, dok su studentski protesti širom Srbije dobijali na snazi a navijači Partizana koristili bukalno svaku priliku da sa tribina izvređaju Aleksandra Vučića, Predrag Mijatović je išao u totalno suprotnom smeru i na sve moguće načine pokušavao da se dodvori aktuelnom režimu.
Očekivano, navijači tima iz Humske nisu preterano blagonaklono gledali na takve poteze nekadašnjeg ljubimca.
No, možda bi to i bilo „progutano“ da se na terenu promenilo bilo šta. Ali…
Momentalno po dolasku u Humsku započela je svojevrsna seča, a situacija je kulminirala kada je, zbog sukoba oko Marka Kerkeza, Savo Milošević posle samo osam utakmica na klupi Partizana otišao iz kluba.
Odmah posle njegovog odlaska počela je licitacija oko novog trenerskog imena. I bilo je zaista velikih imena u medijskim nagađanjima – Slaviša Jokanović, Marko Nikolić, Veljko Paunović, Saša Ilić, Vladimir Ivić od domaćih, zatim nekadašnji Mijatovićevi saigrači u Realu iz Madrida poput Raula Gonzalesa, Gutija, Klarensa Sedorfa, legendarnog Italijana Kristijana Panućija…
A onda je u prvi plan izleteo Srđan Blagojević, pa je za posledicu euforija doživela antiklimaks.
U tom trenutku kod navijača je preovladavalo razmišljanje da bi Partizan mogao zapravo da dobro prođe jer veliko ime ne znači i kvalitet, a Blagojević je viđen kao neko ko je mogao da donese nešto „ispod radara“.
Ipak, i to je bilo kratkog daha, iako su rezultati bili relativno pristojni. Nije Partizan uspeo da dođe do ozbiljnije borbe sa Crvenom zvezdom za titulu, ali jeste crveno-bele dva puta ozbiljno namučio i osetno kvalitetnijem rivalu uspeo na stadionu „Rajko Mitić“ da na dva meča da četiri gola. Istina, primili su pet (jednom remi 3:3, drugi put pobeda Zvezde 2:1), dok Partizan pod Blagojevićem nije doživeo poraz sve do tog na Markani od 2:1 i to posle preokreta, ali su crno-beli istovremeno i pet puta remizirali u Superligi Srbije na 13 mečeva, što znači da je Blagojević sa ekipom slavio samo sedam puta.
Možda i najbolniji bio je neuspeh u Kupu Srbije, gde je nakon pobede nad Radnikom u Surdulici od 3:0 tim Partizana posle penala ispao od TSC-a pred svojim navijačima i ostao bez borbe za finale.
A Blagijevićeva reakcija?
„Prilično haotična utakmica, u kojoj smo videli baš dosta toga. Od situacije u kojoj smo mogli da vodimo 2:0, 3:0 u prvih 20 minuta. Dobro, mogli su i oni, ali da smo dali šanse, moglo je da bude ozbiljnije i ubedljivije. Onda smo svojim greškama im dali da se vrate u život i ostanemo sa igračem manje. Nešto slično što je bilo prošli put, samo na drugoj strani. Veliki problem posle toga, protiv OFK koji je inidividualno jak, protiv njih više od sat vremena igrati sa igračem manje i ne primiti gol, nije lako. Moram da odam prizmanje mojim igračima. Kako se sve odvijalo, ne možemo da žalimo za nečim, dobro je da je ostalo nerešeno“, rekao je trener Partizana nakon remija sa OFK Beogradom od 2:2 u drugom kolu plej-ofa.
Sličnu izjavu dao je i posle remija sa Spartakom iz Subotice, takođe završenom 2:2, nakon što se Partizan vratio:
„Generalno, Partizan ne sme da bude zadovoljan kada ne pobedi utakmicu. Stoga naravno da nisam zadovoljan. Ali posle 2:0 smo došli do 2:2 i sve pohvale igračima na energiji koju smo pružili, posebno u drugom poluvremenu. Ostaje žal za onom situacijom Goha iz samog finiša. Ali kako se kretao rezultat, moramo da budemo zadovoljni bodom“, rekao je on posle povratka koji su njegovi fudbaleri zabeležili 1. februara.
Razumljivo je da postoji doza zadovoljstva kad ekipa uspe da se vrati, ali…
Blagojevićeve reči su imale ozbiljan kontra-efekat i zvučale kao nešto što bi rekao čovek koji prihvata stanje ovakvo kakvo je i razume da bolje od toga ne može.
Prihvatljivo možda za aktuelni momenat, ali s obzirom na to da Partizan apsolutno ništa nije mogao da izgubi, te da je Blagojević imao šestomesečni „grejs“ period tokom kog bi mu verovatno sve bilo dopušteno kako bi stvorio tim koji će naredne sezone zaigrati na nivou koji navijači očekuju, svakako čudno i totalno promašeno.
A na sve to nadovezao se i haos sa Nemanjom Nikolićem i Đorđem Jovanovićem.
Nikolić je bio jedan od heroja 175. večitog derbija i golom sa penala u sudijskoj nadoknadi doneo je bod Partizanu, potom je bio možda i najbolji pojedinac kluba (na pet mečeva postigao šest golova uz jednu asistenciju), da bi od 6. aprila i utakmice u Kragujevcu netragom nestao.
Nije ga bilo na naredna četiri meča i po svemu sudeći neće biti tu do kraja sezone, kada mu i ističe ugovor.
Razlog nije poznat – postoje indicije da je odbio da pristane na reprogram duga, takođe bio je i na protestu održanom u Kraljevu 16. aprila…
Pored Nikolića van tima je i Đorđe Jovanović, koji je tokom sezone pružao promenljive partije, pa kako je bilo jasno da neće otkupljivati njegov ugovor od Bazela, i ne čudi što su crno-beli odlučili da šansu u završnici već odlučenog šampionata pruže drugim igračima.
Ruku na srce, jeste Blagojević pokušao da objasni šta se krije iza odstranjivanja ove dvojice fudbalera (navodno, ni Jovanović nije pristao na reprogram), ali teško da je iko poverovao da je u pitanju „nezalaganje na treninzima„.
Pred Partizanom je veoma burnih nekoliko meseci, to je bilo jasno još kada je nova uprava stigla.
Šta će se za tih par meseci dešavati moglo bi da bude ključni faktor za ne samo blisku, već i dalekosežnu budućnost tima iz Humske. No, ako je suditi po poseti, čini se da navijači i nisu preterano optimistični.
Na Mijatoviću, Blagojeviću i ostatku čelnika Partizana je da dokažu suprotno i pokušaju da povrate poljuljano poverenje koje je, nakon početne euforije, isparilo.
